subotica org

Toni nam ove godine uvalio Đoku.

A preko 10,000 Subotičana ga razdragano primilo.

Međutim, nikako ne mož’ svima udovoljiti, pa se uvek nađe neko džangrizalo, da priupita “koliko, brate, to košta?“. Koliko košta taj kapetan mornarice (bez lađi) nepostojećeg mora?

- Nek košta šta košta, samo da se narod veseli.

Ne znam kako vama, al’ meni nije do veselja, nit mi je taj Đoka baš tol’ko zabavan + smešan kad znam da nas je košt’o ko svetog Đorđa kajgana. (Kažu priče da je kajganu naplatio sv. Đorđe, a da se to tek posle nekim čudom prepisalo sv. Petru).

Ako me iluzije sećanja ne varaju baš previše, Grad je do pre neku godinu u razvoj privrede (direktno) ulagao celih 15-tak hiljada evra godišnje (+10-tak za zaparloženu poljoprivredu). Pa za tolike pare danas ne možeš dobit’ ni Đoku, na jedno jedino veče, da ti priča viceve i peva šansone.

Još me više brine što ne mogu da saznam koliko tačno košta taj Đoka, taj što je pod svakim režimom pevao narodu uspavanke na uvce, smirivao ih, terao u stado kao ovce, pa secikese mogu na miru da ih ošišaju.

Đorđe Balašević – Đoka, imenom i delom (nomen est omen) asocira na Rafaelu Karu, takođe popularnu estradnu pojavu, koja je 70-ih i 80-ih uveseljavala latinoamerikance, “olakšavajući” im prazne novčanike, ali i teret kapitalističke (privatizacijske) diktature (kod njih je bila kapitalistička diktatura dok je kod nas bila komunistička. Danas je obrnuto).

Grad je iz budžeta direktno pljunuo nekih 25,000 evra (za celu feštu), ali na tu cifru dolaze i “sponzorski” prilozi (uglavnom iz javnih preduzeća), što mu dođe isto iz građanskog džepa.

Sve ove megalomanske “Panis et Circenses” (’leba nije bilo) fešte me podsećaju na jezive ratne priče, kada se teškom ranjeniku (nakon procene da ga je nemoguće zakrpiti i od smrti sačuvati), umesto bolničke pomoći pričaju vicevi, kakve vesele priče i pesme, ne bi li, ako ništa drugo, makar na onaj svet otišao bezbrižno i veselo.

Zato, dragi Subo’čani, lepo se provodite, al’ imajte na umu: Ne dolaze ovi, ovakvi i slični simpatični šansonjeri ovamo radi vas, neg’ radi vašeg budžetskog buđelara.

Svake godine ronioci iz raznih država u okruženju odaju počast polaganjem venca na pramac potonulog kolosa davnijih vremena. Baron Gautsch, kao najveća pomorska tragedija na Sredozemlju zaslužuje veliku pažnju jer opominje, uči, pomera granice, zbližava ljude i posle smrti živi jedan novi drugačiji život. Sada kao olupina a onda kao ponos engleskih graditelja brodova.

Dobili smo poziv i ove godine da učestvujemo u svečanoj ceremoniji polaganja venca od ronilačkog Saveza Istarske Županije. Zahvaljujući brzoj reakciji gradskih otaca dobili smo potrebna sredstva za put i krenuli smo.

Nažalost ove godine organizator, a sa njime i mi zvanice, nismo imali sreće. Zapadnjak koji je digao more na preko 5 bofora nije dozvolio ni jednom brodu da isplovi iz luke. Nakon dužeg čekanja odlučili smo ipak korisno upotrebiti vrem roneći u zavetrini Istre a to je uvala Santa Maria kod Rapca. Tu je odrađeno trenažno ronjenje na dubini do 45m.

Priča o Baron Gautchu i dalje postoji, sa nama ili bez nas pa ću vam uz opis događaja izneti način zaronjavanja na ovu, nadasve popularnu olupinu. Zub vrermena i prijašnji pirati – podvodni lopovi nisu mogli uzeti niti delić monumentalnosti i dostojanstva potonulom princu kraljevske mornarice. Stalna ronjenja turista na tom brodu idu samo uz strogu kontrolu organizatora ronjenja koji posedulu koncesije za tu godinu.

Možda je to najveća pomorska nesreća na Jadranu – potonuće broda „Baron GAUTSCH”. Brod je bio izgrađen u Engleskoj za najvećega brodara na Jadranu austrijskoga Lloyda 1908. godine. Dužina broda bila je 84,5 m, širina 11,8 m. Jačina parnih strojeva bila je 4600 KS, brzina 17 čvorova. Nekada moderan brod, ponos austrijske putničke mornarice, imao je rutu od Kotora do Trsta i natrag. Dana 11. avgusta 1914. krenuo je na svoje poslednje putovanje sa mola u Kotoru. Bio je krcat putnicima. Rat je upravo započeo i mnoštvo ljudi bežalo je na sever. Kapetan „Barona Gautcha” imao je tačan popis postavljenih mina na ulaze u velike luke. Vreme je toga popodneva 13. avgusta 1914. bilo idealno, sparno i mirno, i putnici su se hladili vodom. Kapetan nije dobio obaveštenje od vojnih vlasti da su dva dana ranije postavljene nove mine na ulazu u rovinjsku luku. Nedaleko od Rovinja brod je udario u minu, na otvorenom moru. U nekoliko minuta brod je potonuo povukavši za sobom one koji su plivali blizu. Još jedna okolnost uništila je mnoge: bio je to jedan od prvih brodova na mazut koji se u trenutku eksplozije razlio morem i nastala je golema crna lepljiva mrlja, koja je sprečila spašavanje plivanjem. Iz Rovinja su videli havariju, ali nisu mogli pomoći jer su minska polja poznavali samo vojni krugovi. Ratni brodovi krenuli su u pomoć. U javnost je iznesena brojka od 274 poginule osobe, ali se pretpostavlja da je bilo bar dvostruko više žrtava. Kapetan Winter bio je optužen, ali mu nije dokazana krivica. Danas se čini da je s brodom „Baron Gautsch“ potonula i slava velike Austrije koja će uskoro zauvijek nestati.

Opis ronjenja

U istraživanje broda kreće se prema otvorenom moru, 6 nm jugozapadno od svjetionika Sv. Ivan na pučini. Brod se veže na prije postavljenu bovu, po kojoj se ronioci zaronom u plavo spuštaju direktno na brod. Spuštajući se u dubine, prvo što se opazi je gornja paluba na 28 metara, a brod leži uspravno na peskovitom dnu na dubini od 40 metara. Obilazak broda najbolje je započeti od krme preko gornje palube prema pramcu. Nakon vanjskog obilaska broda, jako lep osećaj boravka u olupini dobije se ulaskom u gornju palubu, gdje je ostao čelični kostur, zbog efekta ravnomernog osvjetljenja sa svih strana. Taj prostor je prostran i nije posebno zahtevan za naprednije ronitelje. Trup je dobro očuvan, no na sredini leve strane broda može se zapaziti velika rupa koju je prouzrokovala eksplozija mine. S obzirom na vrlo dobru uščuvanost broda, radi se o izuzetno zanimljivom ronjenju. Vidljivost je promenljiva kao i morske struje koje mogu biti i vrlo jake. Brod je pod zaštitom Ministarstva kulture Republike Hrvatske i dopušteno je roniti samo s autorizovanim ronilačkim centrom.

Ove godine nam se nije posrećilo ali smo ipak imali osećaj pripadnosti jednoj velikoj porodici dobrih namera, poštovanja, saosećanja i svega onog ljudskog u našim dušama. Zato je i zadnji poziv posada na tonućim brodovima SOS – spasite naše duše – a mi to polaganjem venaca i činimo.

Posle petogodišnjih pregovora i sporenja oko otkupne cene, zahvaljujući prošlogodišnjoj odluci republičke vlade Subotica je prvi grad u Vojvodini – a drugi u Srbiji – koji je uspeo da “otkupi“ vojne objekte. Subotica je postala “vlasnik“ kompleksa Petar Drapšin na Palićkom putu. Na lokaciji Druge kasarne, tj. kompleksa sa 26 objekata na površini od 30 hektara, biće podignut industrijski park namenjen potencijalnim investitorima koji već dugi niz godina zaobilaze Suboticu u širokom luku. Međutim, ovi koje je grad upešno prevario i oterao, poput graditelja hotela “Galleria“, poneli su sa sobom u svet najlepše uspomene proživljene u ovom malom pograničnom gradiću smeštenom prkosno blizu Evropske unije i isto tolko daleko od nje.

Početkom godine na sednici gradske skupštine usvojena je odluka da se grad kreditno zaduži za 250 miliona dinara (2,5 miliona evra) kako bi se mogli platiti troškovi kupovine napuštenih kasarni, kao i infrastrukturno opremanje tog zemljišta. Reč je o ukupno 123 hektara, zgradi kasarne, kao i o nekoliko pomoćnih. Na ovaj način, grad je dobio prostor za formiranje industrijske zone, što je bio neophodan preduslov za privlačenje investitora kojih ni danas nema.

Tako je gradska vlast Subotičanima pružila još jednu u nizu šansi da se oslobode nepotrebnog tereta brige o novčanim sredstvima. Na radost gradonačelnika grada, izuzetno ponosnog na činjenicu da smo, umesto sklapanja ugovora o korišćenju između države i grada, ovaj prostor dobili na korišćenje, mi smo izabrali povoljniju verziju rešenja – plaćanje 2,5 miliona evra za korišćenja državne imovine.

Još je prošle godine gradonačelnik rekao kako će se ovaj novčani iznos uplatiti na namenski račun vojske Srbije kako bismo pomogli vojsku. Postavlja se pitanje, kome se novac dotirao kad vojska nema svoju imovinu. U pitanju je državna svojina. No rešenje ipak postoji – nesebičnom akcijom Subotičana, obezbeđena je humanitarna pomoć za državni aparat ministra vojnog.

Odluka da se grad zaduži za još 2,5 miliona – uz već postojeći kredit od 10 miliona evra za prečistač govana na Paliću (još jedna priča u narednom izvlačenju) ravna je političkom samoubistvu. Ali ne brinem, ovakva luzerska politika beskrajnog zaduživanja grada iz praznih džepova Subotičana, po svemu sudeći, našim će vlastodršcima darivati svaki naredni mandat, again & again.

Sad kad je grad kupio svoje zemljište (država kupuje državno kako bi postalo državno) konačno će da nam svane. Mayor je presrećan i preponosan na svoj najveći uspeh gradonačelnikovanja, kao i na naj-posao u poslednjih 20 godina, te je odmah izjavio medijima kako će konačno da se steknu uslovi i za obezbeđivanje 2.000 novih radnih mesta!

A da ne zaboravimo, možda bi, recimo, od ovih sredstava trebalo da se izgrade i neki stančići za ex sluge vojnog aparata.

S obzirom da nam bacanje para subotičkog stada u humanitarne državotvorne svrhe savršeno polazi za rukom, predlažem gradonačelniku da kupimo i Gradsku kuću – ionako nam je samo ona preostala od kulturnog istorijskog nasleđa grada. Bezveze je što je samo koristimo kad možemo i da je kupimo. Građani, sigurna sam, kao i uvek, nemaju ništa protiv.

S obzirom da je po Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije sve Tadićevo – cela Srbija, kao i građani Srbije, ovim putem želim da javno postavim nekoliko vrlo jednostavnih pitanja gradonačelniku Subotice.

Dragi gradonačelniče, znam da ste jako zauzeti oko danonoćnog rada na dovlačenju grinfild investicija u naš grad, pa ću biti brza. Molim Vas da mi odgovorite na sledeća kratka bezbolna vojna pitanjca:

1. Od koga je grad kupio kasarne?

2. Ko je kupio kasarne?

3. U čijem su sad vlasništvu kupljene kasarne?

Više bih volela da nije tako, ali teme za blog, koje govore u prilog tome sa koliko nelogičnosti se danas susrećemo, javljaju se svakog dana! Po nekoliko puta.

Iz mora potencijalnih tema, ovaj put izabrala sam onu koja se odnosi na plaćanje peronske karte na glavnoj autobuskoj stanici u Subotici. Ukoliko ste, kao ja, želeli da ispratite nekog do autobusa na peronu, a usput mu pomognete i ponesete dve od ukupno pet torbi, to niste mogli i ne možete da učinite ukoliko ne platite 50 dinara, koliko košta peronska karta!

Ilustrovaću to sledećim primerom: ukoliko pratite tetku od 70 i kusur godina, koja putuje do Novog Sada ili Sombora na primer, u startu računajte da će njena autobuska karta koštati 50 dinara više jer ćete toliko morati da platite ukoliko želite da se vaša tetka ne slomi pod teretom prtljaga! Hteli ne hteli, moraćete da platite jer strogi mladić koji stoji na ulazu i svim silama se brine da niko bez karte ne kroči na blistav beton perona (ne bi li ga kojim slučajem ulubio ili na neki drugi način oštetio đonom svojih cipela!), neće moći (ni hteti) da pomogne vašoj tetki jer on, kako mi je lično rekao, ne sme da napušta svoje “radno mesto” (izlaz na peron) jer šta u slučaju da slučajno naiđe neko bez karte – peronske ili autobuske svejedno. Bože sačuvaj…

Razmišljajući o tome kako je težak ovaj posao “vratara”, pitala sam dotičnog šta u slučaju da neko na cenjenu autobusku stanicu dođe u “pet do dvanaest” (a takvih je slučajeva mnogo) i jednostavno nema vremena da kupi kartu na stanici jer mu autobus polazi za minut-dva! Prvo se duboko zamislivši (!), vratar je odgovorio: “Treba doći na vreme”, a zatim, pošto je video moju zaprepašćenu facu, dodao: “Pustio bih tu osobu bez peronske, ali bih je pomno pratio pogledom da vidim da sigurno ulazi u neki autobus”. A ukoliko nesrećnik ipak ne bi stigao na autobus, sigurno bi morao da plati 50 dinara jer je, bože moj, koračao peronom – pomislila sam ja i verovatno nisam pogrešila. O tome da se putnik ni u kom slučaju ne bi mogao oprostiti sa onim ko ga je dopratio, naravno da nema dileme jer pratilac ne samo da nema peronsku kartu, već – neće ni putovati! Velika stvar.

Isprativši svog putnika do izlaza na peron, iz principa ne želeći da učestvujem u pljački u kojoj ću ja biti opljačkana (makar se radilo o 50 dinara), odlučila sam da sačekam polazak autobusa i “Niš-ekspresu” mahnem ispred ulaza u Glavnu autobusku stanicu. Priznajem, malo sam se plašila da će odnekud naići vratar i naplatiti mi mahanje…

Ništa danas nije besplatno. Ne nasedajte na to.

Kada govorimo o ženama i finansijskoj krizi, postavlja se sledeće pitanje: da li je reč o novoj mogućnosti ili o mrtvom hodu?

Svi smo svesni činjenice da je evropski kontinent suočen sa najdubljom recesijom finansijskih i ekonomskih tržišta još od tridesetih godina. Kriza i dalje pogađa sve građane Evrope, žene i muškarce u svim zemljama, i suočava nas sa rizikom društvene i političke destabilizacije. Ekonomija nije sredstvo samo po sebi. Evropski ekonomski projekat uvek je imao socijalnu dimenziju, predstavljenu u ideji o socijalnoj tržišnoj ekonomiji. Ključna stvar u ovom konkretnom izveštaju je efekat ekonomske krize na žene. Sa druge strane, on objašnjava i način na koji žene mogu doprineti očuvanju naših socijalnih ekonomija.

Najznačajnije pitanje danas je kako se oporaviti od globalne ekonomske i finansijske krize. Slažem se sa uvaženom gospođom izvestiteljkom, jer smatram da u budućim inicijativama za suzbijanje krize ili ograničavanje njenih efekata treba uzeti u obzir i rodnu dimenziju. Neophodno je obezbediti da se u sve predložene politike uključi i procena njihovih efekata na muškarce i žene, kao princip njihovog kvalitetnog razvoja.

Bez analiza i objavljivanja ključnih podataka o zaposlenosti u odnosu na pol nije moguće uspešno razumevanje i praćenje efekata ekonomske i finansijske krize na žene i na muškarce, kao ni dolaženje do mera za sprečavanje nepovoljnih uticaja. Moramo usmeravati naše politike na rodno osetljiv način, uz uvažavanje mogućnosti da su žene dodatno izložene finansijskoj nesigurnosti usled nižih zarada, isprekidane radne istorije i ograničenim finansijskim resursima.

Sve države članice Saveta Evrope treba da ugrade mehanizam rodno osetljivog budžetiranja u svoj rad kako bi doprinele rodnoj ravnopravnosti, kao i da učine napor ka postizanju većeg učešća žena na svim nivoima odlučivanja, a posebno u oblasti upravljanja budžetom. Bilo bi dobro razmotriti dalje prilagođavanje Evropskih Strukturnih Fondova kao i nacionalnih fondova i njihovo usredsređivanje na dodatnu podršku onim oblastima u kojima su zaposlene prvenstveno žene i za koje je verovatno da ih pogađa kriza.

Trebalo bi da podržimo mere za uravnotežavanje zarada tokom životnog ciklusa, ukidanje nejednakosti u platama i podsticanje ženskog preduzetništva. Za zdrav rast globalne ekonomije neophodno je ravnomerno učešće muškaraca i žena na najvišim pozicijama i mestima donošenja odluka. Ovakvim uključivanjem različitih perspektiva zaista ćemo proizvesti zdravije pristupe rešavanju problema.

Obrazovanje odraslih trebalo bi da ima ključnu ulogu u promociji opšte kulture učenja kroz medijske kampanje i informisanje, kao i bavljenje niskom stopom zaposlenosti žena i starijih radnika, posebno onih sa netipičnim razvojem karijera ili bez veština korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija. Zbog toga je suštinski važno stvaranje neophodnih uslova za dostupnost doživotnog obrazovanja na svim nivoima.

Na kraju bih naglasila da podržavam izradu nacrta dodatnog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji će integrisati ravnopravnost muškaraca i žena i omogućiti mere pozitivne diskriminacije za manje zastupljeni pol.

*

A nők és a gazdasági és pénzügyi válság

Amikor a nőkről és a pénzügyi válságról beszélünk, a kérdés a következő: Vajon ez egy új lehetőség vagy holtjáték?

Mindannyian tudatában vagyunk annak, hogy az európai kontinens a pénzügyi és gazdasági piaca egyik legmélyebb hanyatlását tapasztalja. A válság kihat Európa minden lakosára, nőkre és férfiakra, minden országban, szembesitve bennünket a társadalom és a politika destabilizációjának kockázatával. A gazdaság nem eszköz önmagában. Az európai gazdasági projektumnak mindig volt egy szociális kiterjedése is. E specifikus jelentés fő témája a gazdasági válság hatása a nőkre. Másrészről, elmagyarázza, hogy a nők mily módon járulhatnak hozzá a szociális gazdaságunk megőrzéséhez.

A legfontosabb kérdés ma az, hogy hogyan lábaljunk ki a gazdasági és pénzügyi világválságból. Egyezem a jelentéstevőnkkel, hisz személyes véleményem szerint is inditványainkba be kell illesztenünk a nemi szempontot, a válsággal való szembesülés és hatásának csökkentése céljából. Nélkülözhetetlen biztositanunk, hogy a jó politika megteremtésének elemeként, a javasolt programok a nemi szempontot is foglalják magukba.

A kulcsfontosságú munkahelyi adatok nemi alapon történő elemzése és nyilvánosságra hozatala nélkül, lehetetlen javitani és ellenőrizni a gazdasági és pénzügyi válság nemi hatását, valamint felismerni a negativ hatásokat kiküszöbölő eszközöket. A programokat nemi szemszögből kell néznünk, felismervén azt, hogy a nők nagyobb pénzügyi bizonytalanságnak lehetnek kitéve az alacsonyabb bérek, a hosszabb és gyakoribb munkahelyi kimaradások és a korlátolt pénzügyi eszközeik miatt.

Az Európa Tanács minden tagállama munkájába nemi költségvetésű mehanizmust kell beépiteni, hogy megnöveljük a nemek közötti egyenlőséget és javitsunk a nők részvételi arányán a döntéshozatal minden szintjén. Jó lenne megfontolni az Európai Strukturális Alap, valamint nemzeti alapok elfogadását és segiteni azokat a női szakmákat, amelyekre kihat a válság.

Támogatnunk kell az arányos fizetéseket az egész élet folyamán, csökkentenünk a bérek közötti különbségeket és ösztönöznünk a női vállalkozásokat. A gazdaság egészséges növekedése érdekében, nélkülözhetetlen a nők és a férfiak arányos részvétele a magas tisztségeken és a döntéshozó szervekben. Az ilyen fajta változatosság valóban egészségesebb problémamegoldási hozzáállást biztosit.
A felnőttképzésnek kulcsfontosságú szerepet kell játszania az általános oktatáskultúra előlépésében médiakampányok és információk által, valamint a női és idős munkások alacsony munkabérének csökkentésében. Ennélfogva, biztositani kell a nélkülözhetetlen feltételeket az életfogytiglani képzéshez.

Végezetül, ki szeretném hangsúlyozni, hogy támogatom az Európai Emberi Jogi Egyezmény kibővitését egy kiegészitő jegyzőkönyvvel, amely magában foglalná a nők és férfiak közötti egyenlőséget, valamint engedélyezné a pozitiv diszkriminációs intézkedéseket az alulképviselt nem számára.

(Napomena: Kovacs Elvira je poslanica Parlamentarne skupštine u Savetu Evrope. Po načelu transparentnosti, svaki poslanik bi trebalo da pravi izveštaj o svom radu, i to ne samo svojoj partiji, već i građanima, zbog kojih, uostalom, poslanici i postoje.)

Još jedan u nizu dokaza kako se u ovoj zemlji insistira na formi, a zanemaruje suština, jeste pravilo da se u zgradu Suda u Subotici ne sme ući u papučama. Ni u prodavnicu ne odlazim nepristojno obučena, a kamoli da bih to učinila kada je u pitanju tako ugledna institucija, pa sam se u petak, 30. jula, u 10 časova, na temperaturi od 30 stepeni u plusu, pred vratima Suda pojavila u braon haljini do pola listova (marke “Zara” ako je to bitno), sa velikom “Benetton” torbom bež boje u ruci i u papučama sa đonom od plute i prednjim delom od velura iste boje kao tašna (nepisano pravilo među ženskim svetom). Kosa mi je bila uredno skupljena u punđu, imala sam nakit braon boje i bila ne previše napadno našminkana. Što bi rekli moji učenici u srednjoj školi (gde radim kao profesor i gde u isto takvoj odevnoj kombinaciji predajem), bila sam “sasvim lepo sređena”. Pristojno za školu, za grad, za Gradsku kuću (gde sam pre toga obavila neke posliće) i za svakog ko me je toga dana video na ulici, ali ne i za Sud.

Držeći u ruci dva papira koje je trebalo da overim do 11 sati (a došla sam, ponavljam, sat vremena ranije, u 10), na ulazu mi se kao planina isprečio Čuvar (namerno pišem veliko slovo jer on je izgleda najviša instanca u Sudu – od njega zavisi da li ćete uopšte moći da kročite u zgradu i svoje poslove na Sudu uspeti da obavite na vreme ili ćete ostati sa “one strane brave”). I Čuvar, bacivši kratak pogled na moju obuću, strogo kaže: “Ne možete unutra!”. Ni svi moji napori da pokušam da mu skrenem pogled na kompletnu odevnu kombinaciju koja je bila više nego pristojna i uz koju su se svečane papuče (da i takve postoje, znaju sve žene ovog sveta), savršeno uklapale i nisu delovale ni malo nepristojno, nije urodio plodom. Njegov se pogled “zacementirao” za moja stopala, a mozak po svemu sudeći isključio na moje molbe i ubeđivanja da ni ne nameravam da se penjem stepenicama Suda, da idem samo do šaltera Pošte koji se nalazi na nekoliko metara od ulaza desno, i do prvog šaltera za overu potpisa, koji se nalazi bukvalno pored samog ulaza u zgradu levo. Dakle, moj delokrug kretanja po zgradi Suda, u “nepristojnim” papučama, kretao bi se u intervalu od svega desetak metara, metar-dva manje ili više. Uzalud. Čuvar je bio neumoljiv. Pogled na sat i činjenica da na šalter za overu potpisa neću stići bez minimum pola sata čekanja (znam iz iskustva!), naterao me je da odustanem od namere da “skoknem” do kuće u Aleksandrovu i promenim obuću, pa sam uradila jedino što mi je preostalo – obula cipele koje mi je Čuvar ponudio i koje su tu za ovako “nepristojne” stranke poput mene.

Sada dolazi najzanimljiviji deo. Cipele su, naravno, muške. Crne, kožne ili od skaja (nisam uspela da procenim), broj 45. Sa pertlama koje vise. Razgažene (vidi se da su već puno puta nošene u uglednoj zgradi Suda). Prljave. Šta ću, pritiska me vreme koje neumitno teče, izuvam svoje svečane papuče i obuvam cipeletine u kojima bih bez problema mogla da nastupam u nekoj cirkuskoj predstavi (onaj deo sa klovnovima). Prođem i kroz aparat za detekciju metalnih predmeta (pravo čudo da nije zapištao!) i konačno kročim u zgradu Suda. Ja nepristojna u pristojnoj zgradi. Ljudi koji čekaju pred šalterom u redu čiji kraj ne nazirem, počinju da se smeškaju i gurkaju se. Uvažene sudije koje prolaze gledaju me smešeći se – iz sažaljenja ili zabave, poznanici me teše i kažu: “Takvo je pravilo…”. OK, takvo je pravilo. Komedija je počela, show must go on. I krenem. Tri koraka do šaltera pošte. Uplatim sumu potrebnu za overu dva potpisa i krenem polako, vukući nogu pred nogu (gde ću brže u onim cipeletinama!), sa svojim papučicama u ruci, do šaltera broj 1. Da zauzmem red i molim boga da u narednih 45 minuta uspem da overim potpise. U međuvremenu mi se pridružio i suprug čiji je prvi poriv bio da me fotografiše tako “slatku” u tim cipelama, ali je odustao na moje insistiranje. Već u sledećem momentu i on na ovu situaciju nije gledao kao na komičnu. Revoltirani, krenuli smo do šaltera broj 1. Međutim, eto zanimljivosti! Negde između šaltera Pošte i čuvenog šaltera broj 1, ugledam gospođu koja je tek kročila u zgradu Suda u – papučama! “Izvinite što smetam, ne želim da budem nepristojna, ali da li su to na vašim nogama papuče?” – pitam ja, ne verujući sopstvenim očima, netremice gledajući u njene crne papuče sa cvetićem i đonom od plute, koji je skoro identičan onom na mojim papučama koje mi se nalaze, ne na nogama, već u ruci! “Da, naravno” – odgovara gospođa. “Ali kako…” – ne stižem ni da postavim pitanje do kraja, a ona mi, odlazeći, dobacuje: “Mi smo gosti, sa drugog suda…”. Aha! Pa, naravno, ugledni gosti, viša-niža klasa, miševi naspram lavova… Sve mi je jasno , samo osećaj mi se nešto ne sviđa…

U tom trenutku, dolazi do mene čovek kojeg ću kvalifikovati kao svoga Spasioca. “Šta je ovo, pravimo komediju od Suda!” – kaže i vodi me do Čuvara da mu vratim cipele i obujem svoje papuče. Čuvar neće da primi cipele nazad i glasno negoduje: “Takvo je pravilo!”. Ostavljam mu cipele pored ulaza, obuvam svoje papučice, i laka koraka, uz veliku zahvalnost gospodinu koji je zaposlen na Sudu i koji se založio za mene iako ga vidim prvi put u životu, krećem prema šalteru broj jedan. Stajem u red. Čini mi se da je prošla večnost, a ljudi se uopšte ne pomeraju. Kao i deset puta pre toga, uvek iznova slušam iste priče sapatnika koji čekaju na overu potpisa: “Zašto ne radi i drugi šalter? Zašto kada znaju da je ovde uvek najveća gužva? Zašto ide tako sporo? Opet neću stići sve što sam planirao…” i tako dalje. Razmišljajući o tome kako ću odmah po izlasku iz zgrade Suda izvšiti dekontaminaciju stopala kako ne bih zaradila neko gljivično oboljenje u cipelama koje sam obula na bose noge (nisam znala da će mi na plus 30 trebati čarape!), ne mogu a da ne zagledam obuću ljudi koji prolaze pored mene. I eto još jedne zanimljivosti! Užurbano, pored nas koji čekamo u redu, prolazi gospođa obuvena u bele plastične papuče, poput onih koje možete da kupite na svakoj pijaci (a možda su to baš i takve). Moj suprug ne može da odoli, odlazi do gospođe i ljubaznim glasom pita: “Izvinite, gospođo, zar to na vašim nogama nisu papuče? “. “Ali ja ovde radim!” – glasi odgovor kojem ne treba ništa dodavati. I tog trenutka u redu u kojem čekamo, ljudi počinju da se “otkravljuju” i glasno iznose svoju muku: “Ja sam prošli put čekao sat i po vremena pred ovim šalterom, a oni se uhvatili za papuče!” – kaže jedan. Devojka do mene nastavlja: “Pogledajte koliko ima oznaka za zabranjeno pušenje, a prošli put mi je službenica na šalteru dunula dim u lice kada sam joj predavala papire”… Jedan za drugim, skoro svako je imao neko “pristojno” iskustvo vezano za poslove sa Sudom. Možda je vrhunac bio kada je nekih 45 minuta posle mene (dok sam još čekala na šalteru), isti Čuvar pustio devojku obučenu u mini haljinu na bretele (kakvu nosim samo na plažu!), i u “sandalama” sa tri kaišića koje su joj potpuno otkrivale stopalo! “Aha, to se ZOVE sandala…” – pomislim. Još nekoliko devojaka ušlo je u ovim “đonovima na kaišiće”, ali Čuvar nije pravio nikakav problem, iako su moje papuče prekrivale više od trećine mojih stopala, a njihova stopala bila potpuno izložena pogledu… Dakle, zaključujem, uopšte nije bitna celokupna slika i utisak koji ostavljate. Što se Čuvara tiče, možete ući i u bikiniju, sve dok na nogama imate sandale! Ili bar ono što se tako ZOVE.

Posle sat vremena, stižem i ja na red, otvaram vrata sa brojem jedan, unutra prijatna temperatura, radi klima, prozor otvoren… Nema veze. Prijatno je i pristojno – šapće mi unutrašnji glas, a ja dobijam neodovoljivu želju da zavirim pod sto i uverim se u koju kategoriju spada obuća službenice. Odustajem od te pomisli, željna da što pre napustim zgradu ne Suda, nego Srama (u kojoj je mene bilo sramota što sam izgledala tako kako u životu ne bih izašla ni u sopstveno dvorište). Blago nama ako su nam papuče najveći problem. Ne ulazim u to ko je i kada doneo odluku da se u zgradu Suda sme ući samo u “adekvatnoj” obući i šta ta reč u praksi znači. Ne ulazim ni u to da li je taj neko pritom imao na umu celokupnu predstavu čoveka, ili se, poput Čuvara, “zalepio” samo za njegova stopala. Ne ulazim ni u to koliko je problema ljudima ovo pravilo prouzrokovalo, i koliko njih je moralo da se vrati i dođe kasnije – ako su uopšte stigli na vreme ili su svoje obaveze morali da odlože za neki drugi dan… Ne ulazim u to jer će mi glava pući od nelogičnosti čiji smo svedoci svakog dana. Samo jedno znam – sledeći put dolazim u cipelama, makar se asfalt topio! Samo se nadam da to neće biti skoro. Red je red, i ja to poštujem – kaže Đ. Balašević. E, kada bismo se svi toga pridržavali…

Zatekao sam se prošle nedelje na FEF-u, Festivalu evropskog filma, na Paliću. Zatekao se i neki gost (a da nije iz ove posade koja svake godine dolazi na FEF), pa poče i priča:

- A ko to organizuje, mislim, ovu priredbu, i kako?

- Nemam pojma! – kažem, da bih se naknadno opojmio, – Eh, sad sam se setio! Žalio se medijima, a pre neki dan, producent festivala Blažo da je FEF dobio samo 270,000 evra, te da je čudo kako su uspeli da organizuju ovaj filmski pandemonijum za svega 270,000 evra.

- Misliš 27,000 evra?

- Ma, ne budi naivan. To ti je ozbiljan film, tu 27,000 evra nije dovoljno ni da se premotaju rolne. Tu treba minimum 270,000 evra. Trebalo je više, al’ im zakinuli.

- Za šta? – pita gost.

- Šta za šta? Za ovo, brate, za Festival!

- A-ha. – skonta i gost, pa se zamisli, – pa kako su uspeli da potroše 270,000 evra?

- Nemam pojma. Nedokučivi su putevi organizacije javnih kulturnih delatnosti. Možda su, na primer, potrošili 50,000 evra na uređenje prostora, mislim, festivalsku infrastrukturu čije se stanje ističe u svakom festivalskom govoru (da se to okreči, očisti i štatijaznam, podmaže), pa je onda možda otišlo 50,000 evra da se plati smeštaj, hrana i piće za uvaženih (prosečno) 50 gostiju, pa još 50,000 evra (u proseku) da se plati 50 filmova, pa još 50,000 evra da se plate, npr, radnici u, na i oko festivala – može njih 50 po 1,000. To je bruto, naravno. Eto ti – 200 kila evra.

- Opet neće valjati računica, jer ostaje još 70,000 evra.

- Nemam pojma, kažem ti. Glupa je ova računica jer se danas ne radi tako. Kao prvo, najveći posao u budžetu od 270,000 evra upravo je da se nabudži tih 270,000 evra. Tu su elaborati, lobiranja, prepiske, dopisi, telefoniranja, putovanja, vizite, sednice, sastanci, pa pretpostavljam da je tako najveća stavka rashoda upravo opravdana ovim budžetskim prihodom. Ostali, trivijalni, poslovi se – autsorsuju.

To su ti ciklusi nesnosne lakoće postojanja velikih manifestacija kulture koje vremenom počnu da tematizuju i predmete – same sebe. U prilog ovakvom tumačenju manifesta palićke filmske manifestacije ide i činjenica da se tokom festivala nisu tematizovale ove prizemne društvene teme koje okupiraju običan nekulturan svet (npr. propast malih zajednica, globalna kriza, teror korporativne monokulture i sl), već se vodila ozbiljna stručna rasprava, o čemu bi? – o samom festivalu. Bilo je, da ne grešim dušu, filmova sa temom, ali njihova tema nije bila tema festivala.

Slično se dešava i sa filmom koji, ima tome već skoro pola veka, najviše voli da priča o samom sebi, dakle, o filmu. Docnije je i filmski rad evoluirao – nije posao u filmu napraviti film, već je posao u filmu napraviti novac za film. Tako je film kao film na kraju samo nužno zlo koje treba otaljati da bi se opravdao budžet (ima jedan Mel Bruksov praistorijski holivudski flop o tome, mislim da se zove “Producenti”). To ti je isto – i kod ovog kulturnog evropskog i kod nekulturnog američkog filma – samo što se vrednost američkog filma procenjuje po obimu novca, a vrednost evropskog se procenjuje po ukusu stručnog kruga filmske (a tačnije festivalske) birokratije, tako bih ih nazvao.

Tu počinje paranoja evropskog filma jer je on, kao, netržišno kulturno angažovan, ali je taj angažman budžetski podstaknut, dakle, znajući kako i na koji način cure i gde se slivaju poreski novci, moramo biti sigurni da je budžetski angažman zapravo – čista propaganda. Ljudi baš ne hrle da gledaju ove filmove, pa se moraju organizovati budžetski plaćene manifestacje da bi se prikazivali budžetski plaćeni filmovi.

Tako publika dobija kvalitet, pa je (pretpostavimo) 10-tak hiljada lica iz publike, za tričavih 200 dinara dobilo program koji vredi 27 evra (2,700 dinara) – po gledaocu. Nećemo biti zlonamerni, pa ćemo reći da ima tu još i posrednog impakta na razvoj turizma, kulture i svega što bi vas se moglo ticati. Kad bi samo nezahvalan narod još umeo da ceni ovaj impakt.

Menadžeri u ovoj industriji mogli bi biti pravi japiji, ali kako da budu japiji kada u filmskom biznisu ne postoji (slobodno) tržište. Tako njihov naizgled menadžerski rad više prima oblike komesarskog i politbirovskog rada. Uvaženi filmski radnici, pozvani da o budžetskom trošku filozofiraju o budžetskim filmovima, već godinama radije pišu o komarcima i drugim trivijalnostima, uz ogradu da su jedne godine filozofirali o andergraund filmu odn. “Crnom talasu”, dok su druge filmske priredbe po Srbiji dogurale već i do “Novog talasa”. Tu je i Palić koji definitivno jeste, ali baš i nije turistička destinacija. Tako sve pomalo i jeste i nije, odn. poprima nekakav dijalektički senzibilitet, pokretljivost i održivost jednog javnog komunalnog preduzeća. Možda Palić nema vodovod i kanalizaciju, ali umesto toga ima JKP Festival evropskog filma.

- Eh, a kako da stignem do Subotice? – pita gost, potpuno zbunjen.

Pokažem mu na jezero, pa kažem:

- Ima i tu alhemija, mnogo veća, za 17,6 miliona evra. Kreneš pravo, jezerom, pa desno, jezerom, pa samo pravo, pa ćeš se, na posletku, već pojaviti u na željenom mestu u Subotici, ako ti se ne gadi da izađeš kroz WC šolju.

Diskriminacija prema Romkinjama je trostruka, diskriminišu ih kao žene, kao Rome ili na obe osnove, a ona uključuje prisilnu sterilizaciju, koja se praktikuje u nekim zemljama članicama Saveta Evrope, ugovorene dečije brakove, koji dovode do toga da mlade Romkinje rano napuštaju školovanje, dolazi do ranih trudnoća i drugih negativnih posledica. Pored toga, Romkinje su prisiljene na rodno specifične uloge sa velikim negativnim uticajem na njihovu ličnu autonomiju, zdravlje, mogućnost da rade van kuće, kao i opšte blagostanje.

Romkinje se već na polju obrazovanja suočavaju sa više prepreka. Zbog patrijarhalne tradicije, manja su očekivanja od Romkinja. One su opterećene porodičnim obavezama od veoma ranog detinjstva. Prema njihovoj tradiciji je poželjno da devojka ostane devica do sklapanja braka, što pojačava još uvek vrlo uobičajena praksa testiranja nevinosti, koja je blisko povezana sa visokom stopom napuštanja škole od strane Romkinja u pubertetu. Njihove porodice strahuju da će se defloracija desiti u školama čime bi se mogla osramotiti devojka i njena porodica.

Diskriminacija Romkinja u oblasti zdravstvene zaštite je posebno evidentna u oblasti reproduktivnog zdravlja. Romkinje vrlo retko posećuju ginekologa zbog stida izazvanog strogim patrijahalnim vaspitanjem. Zbog toga, posebnu pažnju treba posvetiti zdravstvenom obrazovanju, uključujući i informacije i savete o metodama planiranja porodice, jer veoma mali broj Romkinja koristi tradicionalne metode kontracepcije, a broj abortusa među njima je veoma visok. Ono što je zastrašujuće, je da se prosečan broj abortusa u toku života Romkinja kreće između 8 i 13. Romkinje su takođe pod velikim rizikom da budu podvrgnute prisilnoj sterilizaciji bez njihove pune saglasnosti i objašnjenja o intervenciji, njenoj prirodi, mogućim rizicima ili posledicama.

Prisilni brakovi i brakovi dece ne smeju da postoje u našim društvima, koja podržavaju ljudska prava i prava deteta. Međutim, treba da budemo svesni da su u mnogim evropskim zemljama, Romi i danas žrtve dečijih brakova. Pod plaštom poštovanja kulture i tradicije doseljenika i autohtonih zajednica, i dalje postoje organi koji tolerišu dečije brakove iako se njima krše osnovna prava svake žrtve.

Trebalo bi pitati nacionalne vlasti da promene svoje nacionalno zakonodavstvo, ako je potrebno, ali i raditi na promeni kulture i razvoju cele Romske zajednice da bi se i oni sami pridružili borbi protiv ranih brakova.

**

A Roma nők helyzete az Európa Tanács tagállamaiban

A roma nők ellen irányuló hátrányos megkülönböztetés hármas: romákként, nőkként vagy mindkét jellegzetességük alapján. Megnyilvánulási formái a kényszersterilizáció, a gyermekházasságok, valamint ezek következményeként a jelentős középiskolai kiiratkozás, a korai terhesség és más negatívumok. Ezen túlmenően, a roma nők nemi szerepe a saját közösségükön belül és kívül egyaránt, negatívan hat az egyéni autonómiájukra, az egészségükre, a munkavállalásra és az általános jólétükre.

A roma nők már az oktatás terén számos akadályba ütköznek. A patriarchális hagyományokból kifolyólag alacsonyabbak az elvárások a roma lányok oktatási teljesítményét illetően. Ők már igen korán, szinte gyerekkorukban családi kötelezettségekkel vannak leterhelve. A roma nőtől elvárják, hogy házasságkötésig maradjon szűz, igy a szüzességvizsgálat még mindig gyakori a roma családok körében, és szorosan kötődik a középiskolás roma lányok iskolából való kiiratkozásához pubertás korban. Családtagjaik attól tartanak, hogy megbecstelenítés történhet az iskolában, ami szégyent hozhatna a lányra és családjára.

A roma nők elleni hátrányos megkülönböztetés egészségügyi térén különösen nyilvánvaló e nők terhessége esetén. A roma nők a patriarchális nevelésük miatt szégyelnek nőgyógyászhoz járni. Ezért különös figyelmet kell fordítani az egészségügyi nevelésre, beleértve a tájékoztatást és tanácsadást, a családtervezési módszereket, hiszen nagyon kevés roma nő használ hagyományos fogamzásgátlót, a vetélések száma viszont nagyon magas közöttük. A roma nők a kényszersterilizálás veszélyének vannak kitéve, anélkül, hogy beleegyezésüket adnák vagy magyarázatot kapnának a beavatkozásról, a lehetséges kockázatokról, vagy a sterilizáció következményeiről.

A kényszerházasságoknak és a gyermekházasságoknak nem kellene előfordulniuk társadalmunkban, amelyben védve vannak az emberi jogok és a gyermekek jogai. Tudnunk kell, hogy számos európai országban, a romák még ma is gyermekházasságok áldozatai. Az emberi jogok megsértését jelenti az, hogy a bevándorlók és őshonos közösségek kultúrájának és hagyományainak megőrzésére hivatkozva, ma is léteznek hatóságok, amelyek tolerálják a gyermekházasságokat, annak ellenére, hogy sértik minden egyes áldozat alapvető jogait.

Egyik oldalról tehát fel kell kérni az Európa Tanács tagállamait a jogszabályaik olyan irányú megváltoztatására, amely tiltaná a kiskorúak házasságkötését, ha szükséges, de ugyanakkor az egész roma közösségnek is törekednie kell a kulturális változásra és csatlakoznia a korai házasságok elleni küzdelemhez.

Svi pozdravljamo sve i podržavamo svašta. Tako i naše predsednike Tadića, Josipovića, pa i njihove doglavnike. Nemam nameru ništa tu da primećujem.

Nego, opisaću vam susret sa najvišim vrhom onako kako sam ja doživeo.

Vraćam se sa sela, upržila zvezda, kad – kolona kod Starog Žednika. A nedelja! Otkud kolona, otkud se kola ukoloniše? To se ja mislim da narodne automobiliste udarilo sunce u glavu, pa samoinicijativno napravili kolonu, te počnem lepo da ih zaobilazim, sve dok – OPA! – ne naiđem na saobraćajce.

Pred ovim saobraćajnim autoritetom i ja (mislim: auto, mi muškarci se uvek poistovećujemo sa automobilima) stanem, pa se uguram nekako nazad u kolonu. Saobraćajac, srećom, zauzet vikanjem na nekog drugog automobilistu da se SKLONI! Da siđe s puta! Šta će to biti? Hoće li proći nekakav visokotoksični radioaktivni tovar?

Čekamo, tako, tu se i ja nekako prisetim da su masovni mediji stotinjak puta ponovili vest da se odigrava susret na najvišem nivou, pa znam da danas, čak i kada nailazi koji (od nebrojeno mnogo) ministarčić – blokira se saobraćaj. Dokontam tako će to bit naši poglavari, pa predlažem da izađemo, da im mašemo, da vičemo “U-JA! U-TA-TA!” ili “NAPRID!”, da im damo podršku iz narodske baze, da im olakšamo bremenit i usamljenički život na najvišem vrhu. Ali – cvrc.

Dobi onaj saobraćajni službenik nekakvu poruku, pa viče da se svi sklone.

Dobro da se sklonismo, jer bi nas pregazili.

Tu protutnji kolona, sirene i svetla, kolona ljutih, crnih, zamračenih limuzina, džipova, tutnji kao brzi voz iz Fort Knoxa. Nisam ni stigao prebrojati sva ta vozila, a za njima projuri još i hitna pomoć, isto, s rotacijom. Nisam siguran, ali čini se da su samo vatrogasci nedostajali.

Pretpostavljam da to nalaže bezbednosna nauka, da tako mora biti.

Al’ se mislim – jadna li su vremena kad se velikani vozikaju ovako – kako? – k’o Pablo Eskobar. Otud, kad ih čovek vidi da se tako prevoze, ne može drugo da pomisli nego da su negde gadno zgrešili.

- Šta je ovo? – pitaju deca.

- Ovo? To ni sam vrag ne zna. – odgovaram, pa čekam da odu ovi velikani, da možemo opet živeti na miru.

Један од послодаваца “Суботичких новина”, Пеђа Малишановић, саопштио ми је 25.  јуна да не жели да ми, као главном и одговорном уреднику, продужи Уговор о раду, због наводног незадовољства послодавца мојим радом и неиспуњавања захтева које је Малишановић, као један од послодаваца тражио од мене. Донето је решење у којем се каже да су се наводно стекли услови да ми престане радни однос, јер је истекло време на које је запослени засновао радни однос.

Тако су “Суботичке новине”, у року од неколико месеци, поново остале без Главног и одговорног уредника, на чијем сам челу био протеклих шест месеци.

Да ми се неће продужити уговор о раду, и да ћу бити смењен као Главни и одговорни уредник саопштио ми је, неколико дана пре истека рока, Малишановић, један од више сувласника, са којим сам од почетка постављања на ово одговорно месту у сукобу, који са мном готово није комуницирао и који је настао и због тога што сам Малишановићу ставио до знања, да никоме нећу дозволити мешења у уређивачку политику, што је био један од услова да прихватим овај одговорни посао.

Пред доношења одлуке о раскиду уговора и мојој смени, позван сам на разговор у просторије фабрике “Азотаре”, чији је власник Малишановић. Најпре је критиковао “Суботичке новине”, за које је рекао да су “празне, да немају ништа што био могло да се прочита” и друго, али и то, да ја “као главни и одговорни уредник нисам послушао њега као послодавца”, који је од мене захтевао да му достављам, годишњи, шестомесечни, месечни, недељни и план шта ћу у сваком броју објавити. Рекао сам му, да нећу писати никакав план, да ћу се држати концепције листа која је одавно утврђена , а да нећу правити никакве планове током недеље, шта ћу то да објавим. Покушао сам да му на примеру последњег броја објасним како то није могуће, показујући му текстове, које смо објавили као догађаје, дан пре изласка новина из штампе, али је он тврдоглаво опстајао на томе да је то могуће.

Сукоб је настао и после његовог захтева који је упућен мени као главном и одговорним уредником,најпре на редакцијском састанку да “Суботичке новине”, треба да објављују и нека афере, што би по њему повећало тираж, да ће “Суботичке” доћи до новца, који ће, како сам схватио побољшати положај “Суботичких новина”, чији запослени, месецима не примају личне дохотке. Одбио сам и такве захтеве.

“Суботичке новине”, као најстарији лист у Војводини, али и у Србији, једне су од ретких локалних листова које могу саме себе да издржавају. Имале су несрећу, да су имале две несрећне приватизације, једне која је поништена а чији је власник и завршио у затвору, и ову сада. Прошле године “Суботичке новине”, су оствариле приход већи од 22 милиона динара, што је било довољно за плате и доприносе запослених, али и да власници буду задовољни својих приходом. И, данас “Суботичке новине”, остварују значајан приход, који омогућава да сви запослени редовно добијају своје плате, али власник одбија да месецима исплаћује плате и доприносе. Као главни и одговорни уредник, за ових шест месеци, примио сам плату и по, као и остали новинари у редакцији, који су управо, због нередовних исплата и два пута штрајковали, што сам ја и својим потписом подржао. Стање се није побољшало ни када су новинари пристали на “предлог” Малишановића, да примају знатно умањење плате “јер ће у противном”, како је рекао, “прећи ма минималне зараде”. Договором у редакцији, пристало се на умањене плата, али и на исплату социјалног, здравственог и пензијског осигурања, што Малишановић, као задужени човек, никада није испоштовао.

У Међувремену, када се очекивало да ће “Суботичке” изаћи из блокаде рачуна, оне су поново ушле у још већи дуг и због тога, што су пристизала судска решења о исплатама, по тужбама некадашњих запослених.

Истовремено, зграда “Суботичких новина” стављена је под хипотеку на кредит, узет је кредит, а испоставило се, и да се са рачуна Суботичких плаћа и Градској топлани, за услуге, иако ове новине као предузеће имају сопствено грејање.

Понашање послодаваца према новинарима је такво да се они третирају као нека врста робова, којима је задатак да раде, а да о платама “не брину – стићи ће кад стигне”. На једном од састанака, то сам му и рекао уз напомену и да су робови добијали кашу за ручак, а да “његови” живе у беди, на шта је он одговорио “да можда не желите да продам своју кућу”, и тврдњама како нам је он стално нешто давао и обезбеђивао, али никада није рекао шта је све узео од “Суботичких новина”, као и претњама да га новине уопште не занимају.

Новинари, иако су упознати са већином мојих тврдњи, живе у сталном страху да ће изгубити посао, добити отказ, и ћуте, иако у целости и поштено својим радом зарађују своју плату, али неко очигледно не дозвољава да се на рачуну дуго задржава новац, што “Суботичке” доводи у тешку ситуацију. Послодавац у овој новинској кући, без знања новинара и главног уредника, конкурисао је за неке општинске пројекте, како би од градских власти обезбедили новац, наводно за “Суботичке новине”, а оптерети новинаре, чији се положај, и да се новац одобри, не би побољшао.

Овим саопштењем сам само укратко желео да укажем на све тешкоће новинара, незаконитости и друго, да упозорим јавност и власт, не само у граду, да предузму неке мере, јер ће остати без значајне локалне медијске куће, уколико се не умешају и стварно утврде, како и на који се начин газдује или зашто се не поштује Устав и закон. Нисам, ово написао због тога што одлазим, што иначе лично не жалим, већ само да анимирам јавност, челнике града, власт и друге државне органе да не дозволе урушавање “Суботичких новина”, да не урушавају достојанство новинара који раде у најстаријим локалним новинама у Србији.