subotica org

SVM i DS su počeli da se javno gađaju smećem koje su godinama vredno zajednički trpali ispod tepiha. Na neki način je polemika oko Radio Subotice otvorila direktan dijalog, koji su upravo ove dve stranke gušile celu deceniju. Sve što su do sada mogli da urade iza očiju javnosti – su i činili, a tek sada počinju da uključuju javnost, sada kada svađa i pucanje koalicije ometaju deobu kolača.

Ako se radi o Radio Subotici, tada su, kada se dešavalo ono o čemu piše predsednik upravnog odbora Toni Bedalov, javno glas protiv razdvajanja jezičnih programa i nezakonitog korišćenja frekvencija digli Robertino Knjur iz Otpora, Dušan Torbica iz Partnerstva za demokratske promene i moja malenkost ispred CeSID-a. Tada se baš ni nisu oglašavali ni DS ni Toni Bedalov. A možda bi se cela priča lakše sagledala ako bi se istražilo kako je biran direktor Radio Subotice, tj da li je istina da je još pre više godina kandidat za direktora bio i Toni Bedalov, i kada bismo saznali kako je komisija okarakterisala njegovu prijavu, da li je bačena u kantu ili je regularno uzeta u razmatranje. Kada se to raščisti, znaćemo da li se radi o ličnom obračunu, stranačkom sukobu ili o otvorenom dijalogu učesnika političke scene.

Kada bi gradska elita želela da pokrene «glasnost», ovaj grad bi imao nade, ali je verovatnije da se, kao i do sada, radi na prevari građana. Jer vođstvo grada ni dalje ne zanima šta građani zaista misle o rušenju pozorišta, planu rušenja secesijskih zgrada, o potemkinovom Paliću, o zidanju bazena na Bojani, o Y-fajls kraku, o ogromnom broju započetih projekata zadnjih deset godina od kojih skoro nijedan nije završen, o mutnim tokovima novca. I tako već godinama i decenijama.

Kao u svakoj drami, da bi se nešto zabašurilo, potrebno je napraviti još veći problem, kako bi prijašnji izgubio na značaju. Zato Subotici i preti eskalacija, jer mnogi tek onda iskreno razgovaraju kada se svađaju. A problemi građana vlastodršce dotiču tek kada su im lični interesi u pitanju.

Stoga, počelo je takmičenje ko je kome više zla naneo, incidenti mogu da počnu, a dobrovoljna vatrogasna društava koja požar gase benzinom su spremna. Zatišje pred buru je izgleda završeno.

Jedino u čemu se slažu oni koji su sproveli postupak (re)izbora ili opšteg izbora što je zvanični naziv za reizbor sudija i nosilaca tužilačke funkcije i onih koji ga i nakon gotovo tri meseca jednako oštro kritikuju, jeste da je reforma pravosuđa u Srbiji bila nužna i opravdana.

Razlika je u tome što su oni prvi personalnu reformu pravosuđa „krojili“ po sopstvenim aršinima dok su ovi drugi verovali da će (re)izbor biti sproveden u skladu sa četiri reformska načela usvojena od strane Narodne skupštine Republike Srbije sredinom 2006. godine: nezavisnost, odgovornost, efikasnost i transparentnost. O zakonitosti međutim, ni slova… na nesreću, pretpostavljala se.

Prvima ne smeta što je postupkom reizbora na način kako je sproveden, povređen Ustav Republike Srbije kao najviši pravni akt države, što su, kada se odlučivalo o sudbinama nosilaca pravosudne i javnotužilačke funkcije Zakon o sudijama i Zakon o javnom tulaštvu bili zatvoreni a trebalo ih je primeniti. Njima je jedino važno da su u sudijske stolice poseli svoju decu, svoje supruge, kumove, simpatizere svojih političkih ciljeva i one „zaslužne“ koji su im do sada „bili dobri“ i koji će im i u budućnosti „navijati“ pravdu na vlastitu vodenicu. Ovi drugi, zgranuti nad velikim brojem nezakonitih postupaka pri (re)izboru sudija i tužilaca, nad proizvoljnošću u uređenju cele grane vlasti, u strahu od narušavanja ustavnog poretka države, opominju i upozoravaju na dalekosežno negativne, gotovo pogubne posledice.

Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu predviđaju da svaka odluka Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca o izboru na stalnu funkciju sudije/tužioca kao i svaka odluka o predlogu Skupštini kandidata za prvi izbor za sudiju/nosioca javnotužilačke funkcije, mora da bude obrazložena. Ovim odlukama prethodi pribavljanje podataka i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata. Za kandidate koji dolaze iz sudova, takvo mišljenje daje sednica svih sudija matičnog suda iz koga je kandidat i sednica svih sudija neposredno više sudske instance. U ovaj materijal, kandidat ima pravo uvida što ponovo propisuju Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu. Pomenute odredbe se primenjuju od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva tj. Državnog veća tužilaca, od dana 06. aprila 2009. godine kada su ova tela proglasila da su konstituisana pošto je i samo njihovo konstituisanje bilo nezakonito jer iako je Ustav predvideo 11 članova, VSS je konstituisan bez tri člana (sudije, advokata i profesora) a DVT bez advokata.

Takođe, odluka o prestanku sudijske ili javnotužilačke funkcije mora biti obrazložena a opet u skladu sa gore pomenuta dva Zakona i mora da sadrži pouku o pravnom leku (žalba Ustavnom sudu (član 148 stav 2 Ustava i 99 stav 1 Zakona o Ustavnom sudu)).

VSS i DVT u postupku (re)izbora doneli su preko 3.000 odluka a da nisu obrazložili nijednu, kako od onih o (re)izboru tako ni one o neizboru. Neizabrane sudije, njih 837 dobile su u potpunosti identičnu odluku bez konkretnih razloga za neizbor. Doduše, neizabrane sudije i nosioci javnotužilačkih funkcija su iz javno datih izjava članova VSS, iz pisanih i elektronskih medija, saznali da nije bilo potrebe za obrazlaganjem odluka, da je VSS u 90% slučajeva „pogodio“(reizbor=pikado?), da su korišteni podaci BIA i policije do kojih je Savet došao od tužilaštava. Oni koji su se usudili kritikovati (re)izbor i reformu su proglašeni saradnicima organizovanog kriminala naročito trgovinom narkoticima. VSS je „brižno“ proučio dostojnost kandidata i navodno utvrdio da su se neki bavili vračanjem, belom i crnom magijom, porodičnim nasiljem, da su im advokati gradili kuće, plaćali godišnje odmore, otplaćivali kredite…

Epilog cele priče je da niko ništa ne zna, (re)izabrani zašto su izabrani, neizabrani zašto nisu. Izabranima je važno da su sačuvali radno mesto i sigurnu egzistenciju, neizabranima je važno dokazati da se iza reforme pravosuđa i (re)izbora skriva nesposobnost tela koje je odlučivalo u postupku (re)izbora i da se iza (re)izbora kriju skrivene namere i ciljevi onih koji su u tome učestvovali.

Jer, kako objasniti činjenice o kojima svakodnevno čitamo iz štampe, da se među (re)izabranim sudijama nalaze optuženi za krivična dela, oni koji su kod odlučivanja o pravnim lekovima u izbornim predmetima trčali po instrukcije centara političke moći, ili oni koji presude pišu kao da pišu „Rat i mir“ mesecima ili godinama. Najsvežiji primer je slučaj izabrane sudije koja je u martu 2009. godine zaključila glavnu raspravu da bi je opet otvorila u decembru iste godine i gde 9 meseci nije napisana presuda iako po procesnom Zakonu taj rok iznosi 15 dana. U vezi sa tim slučajem, stranka se obratila kontrolnom telu, potpuno obeshrabrena jer je ta sudija (re)izabrana, sa pitanjem da li će ovakve sudije da budu temelji novog pravosuđa?!

(Re)izabrane su i sudije koje po 2 godine nisu zakazale suđenje zbog čega je predmet zastareo a Ustavni sud po ustavnoj žalbi koju je usvojio, utvrdio da je povređeno pravo stranke na suđenje u razumnom roku. Sledeći korak je naknada štete koju će država Srbija da plati stranci. (Re)izabrane su sudije sa svega 16,16% potvrđenih odluka na godišnjem nivou, sudije koje tri godine zaredom u osnovnoj materiji nisu ostvarile ni orijentacionu normu, sudije koje su arhivirale „žive“ predmete. Sličnih primera je mnogo. Hvala Bogu pa se među (re)izabranima nalaze i dobre sudije čiji rezultati sa punim pravom opravdavaju njihov (re)izbor.

Ima neobjašnjivih slučajeva napredovanja u više sudske instance. Sada se susrećemo sa apsurdnom situacijom da će dojučerašnji pripravnici sa minornim radnim iskustvom, odlučivati po žalbama o presudama svojih dojučerašnjih mentora i to samo zbog toga što je centar političke moći nekome bio bliži ili naklonjeniji. Rezultati rada ni ovde nisu imali nikakav uticaj. Zbog toga su kvalitetne i stručne sudije, sa dugogodišnjim sudijskim stažom i zapaženim rezultatima rada, ostali „zaboravljeni“ u nižim sudskim instancama. O svemu tome, govore zvanični izveštaji o radu i uspešnosti rada sudija.

Nasuprot tome, neizabrane su sudije i nosioci javnotužilačkih funkcija koji su prema rezultatima rada, kvalitetu rada i prema ostalim angažovanjima u drugim oblastima, imali ne samo ispunjene uslove za prolaznost na (re)izboru već i ispunjene zakonom propisane uslove za napredovanje. Neizabrane su sudije i tužioci koji u svojoj sudijskoj/tužilačkoj karijeri nisu imali nijednu opomenu, protiv njih nije vođen nijedan disciplinski postupak a kamo li krivični. Neizabrane su sudije i tužioci koji su imali pohvale za svoj rad i preporuke kolegijuma tužilaca za napredovanje. Nisu izabrani dugogodišnji predsednici sudskih odeljenja koji su uspešno vodili rad istih, sudije angažovane u postupcima alternativnog rešavanja spornih odnosa sa najvećim brojem uspešno okončanih predmeta u toj oblasti, neizabrane su uglavnom sudije čiji rezultati rada mogu da posluže za primer velikom broju (re)izabranih sudija. I ovde opet, među neizabranima svakako ima i onih koji su opravdano ostali „ispod crte“. Društvo sudija Srbije svakako ne želi da na bilo koji način štiti ovakve primere. Jedino što i oni kao i svi ostali kandidati o čijim se prijavama odlučivalo, zaslužuju normalan i iznad svega, zakonit postupak.

Iako duboko u prošlosti zaboravljen institut „prekog suda“, njegovi metodi su vaskrsli na volšeban način. Procedura odlučivanja potpuno skrivena od očiju javnosti, bez predočavanja optužbe, bez saslušanja i odbrane, bez odluke, bez obrazloženja i bez mogućnosti korišćenja efektivnog pravnog leka, nije slična čak ni inkvizicionom postupku. Bezumnom i bezrazložnom odlukom, bez rang liste sa, po kvalitetima rada rangiranim rezultatima kandidata, bez preciznog tumačenja „dostojnosti“, iz pravosuđa Srbije brisana su između ostalih, imena istaknutih pravnih stručnjaka, uglednih i stručnih sudija i tužilaca, dostojanstvenih čuvara pravnog poretka koji nisu ustuknuli pred pretnjama, koji su osuđivali uvek kada su činjenično stanje i materijalnopravne norme davale dovoljno osnova za osudu i oslobađali onda kada je postojala sumnja i kada krivica nije bila nesumnjivo dokazana. Zašto je neko (re)izabran a neko nije, znaju članovi VSS, DVT i pojedinci koji trenutno predstavljaju stožer političke moći. Da li im je zadrhtala ruka dok su, bez ikakvog razloga, zbog lične simpatije ili antipatije, zbog nečije poslušnosti ili neposlušnosti, zaokružavali i precrtavali sudbine, kako sudija i tužilaca i njihovih porodica, tako i sudbinu Srbije? Da li je moguće da su se odvažili lične interese staviti iznad Zakona, Ustava i interesa građana Srbije? Da li je moguće da su zaboravili da smo pred zakonom svi jednaki i da je politička moć nešto što je promenljiva kategorija? Ili se možda nadaju da se nikada neće saznati čija je bila olovka?

Tom olovkom, ugašeno je poslednje svetlo. Srbija je utonula u mrak. Opasnost koja vreba iz tog mraka, prepoznali su predstavnici međunarodnog udruženja sudija i tužilaca „MEDEL“ i holanskog udruženja „Sudije za sudije“ koji su upozorili da nije poznato da je u nekoj državi sprovedena reforma pravosuđa slična ovoj u Srbiji. Isključenje javnosti, isključenje sudija i mogućnosti da se izjasne o eventualnim sumnjama, u nerazumno kratkom roku, bez obrazložene konkretne odluke za svakog i bez mogućnosti upotrebe efektivnog pravnog leka, za njih je, bez sumnje, suprotno evropskim pravosudnim standardima.

Ono što ohrabruje je da će se pitanjem sprovedenog (re)izbora baviti i druge međunarodne institucije i organizacije. Već početkom marta očekuje se zajedničko mišljenje Venecijanske komisije (telo Saveta Evrope koje daje mišljenje o usaglašenosti aktova država članica sa evropskim standardima) i Konsultativnog veća evropskih sudija (telo Saveta Evrope koje formuliše evropske sudske standarde) o kriterijumima za (re)izbor sudija i sprovedenom postupku (re)izbora. Pitanjem (re)izbora će se baviti i EU pred čijim je parlamentom već postavljeno pitanje „Šta se to desilo sa pravosuđem u Srbiji?“.

Velika odgovornost za sve što se dogodilo i što će se dogoditi u pravosuđu Srbije i u samoj Srbiji, leži na Ustavnom sudu koji je sada „na potezu“ da odluči o uloženim žalbama neizabranih sudija i nosilaca javnotužilačke funkcije. Pri tome, Ustavni sud neće odlučivati o pojedinim slučajevima neizabranih sudija i tužilaca. Odlučivaće o Srbiji, o tome da li je ona pravna država u kojoj svi građani imaju jednaka prava na ostvarivanje i zaštitu svojih ličnih i na pravu zasnovanih interesa ili je država jednoumlja i jedne opšte nesigurnosti. I sve to pod budnim okom međunarodne javnosti. Od odluka Ustavnog suda zavisi u kakvoj će to državi odrastati i živeti mlada populacija.

Sudije i nosioci javnotužilačkih funkcija koji iz još uvek nepoznatih razloga nisu (re)izabrani a po svim kriterijumima su zaslužili da to budu, i pored pokušaja da se omalovaže, ponize i da se na svaki način degradira njihova ličnost, dostojanstvo, njihova stručnost i dostojnost, imaju nešto što im niko ne može oduzeti: savesnost, poštenje, posvećenost, ljubav prema čoveku, čist obraz i istinu na svojoj strani. To je sve ono što bi oni koji su precrtavali njihova imena, voleli da jesu.

Vreme je kada nastojimo educirati što šire slojeve and profile, ne bi li se nekako počeli služiti računarom. Za početak nisu ni kartanje ni igrice loše, samo da se pritiskaju tipke, loduju programi i što ležernije ulazi u nešto što se zove rukovanje računarom. Internet je pun informacija koje nas čekaju. Računar može da nam odgovori na sva pitanja. U nedostatku sredstava možemo „putovati“ po svetu, pripremajući se za neko putovanje uživo, možete studirati, itd.

Elem Balkaniše kunst proradi uvek neočekivano, skoči i uhvati nas za gušu baš kad bi mogli i mi da se šepurimo u dvadeset prvom veku. Kod nas pomenuti vek dolazi vrlo oprezno da ne bi iritirao domaćina.

Da ne duljim, mobilni telefon koji je postao potreba (jer smo tako skrojili navike) ponekad donosi teške inkomodacije. Ako se kojim slučajem ne plati račun na vreme, mora se prikazati t.j. fizički doneti odrezak od uplatnice u pripadajuću agenciju. Kod stabilnih telefona je isti slučaj.

Nedavno sam zakasnio sa plaćanjem računa (bio sam na putovanju) za stabilni telefon na kojem mi je i internet (ADSL). Trebao sam odmah poslati nazad neke odgovore ali Telekom je već uspeo da kazni neposlušnog korisnika. Morao sam sve to obaviti od prijatelja (jako mi se obradovao u nedelju popodne). U ponedeljak sam uplatio i od kuće pokušao nazvati sa mobilnog da mi uključe liniju, no dispečer mi nije mogao dati broj jer on jednostavno ne postoji. Mora se otići , stati u red i čekati na hodniku sa oko dvadesetak nesretnika da dođemo na red i pokažemo uplatnicu. Od osam šaltera radi samo dva a ostale nešto ukucavaju, odnose, donose papire i uglavnom su jako zaposlene. Na vratima, redar nas mrko gleda, verovatno razmišljajući da li da nas postroji u dva ili je dobar i jedan red.

Izgubio sam jedno celo pre podne dok sam ušao do nasmešene službenice. Za divno čudo, ona je bila vrlo ljubazna, prosto je odudarala od ove priče.

Kada bi bilo kako nije, uplaćen račun u pošti bi se odmah pojavio u računovođstvu, kod svih službi gde je to potrebno pa i kod servisne službe koji ponovo uključuju diskutabilne linije. Ako nisu ista organizacija, imaju brate link pa se povežu i jednom unešeni podatak pojavljuje se svugde gde je potrebno. To se zove integralni informacioni sistem koji može lepo da funkcioniše ako se neko dovoljno uputi u informatička pitanja. Pošto sve dolazi iz Beograda, talas neznanja verovatno donose neki tatini klinci koji „rasturaju“. Poznavajući prilike, u Beogradu ima puno vrsnih kolega koji, nažalost ne mogu da „šutnu u loptu“ kao ni mi ovdašnji informatičari. Ostaje nam da se jedimo i čudimo, kao da je to nekog briga!?

Subotica je oduvek plenila autentičnom atmosferom prošlih vekova. Uspela je da fascinira svoje posetioce očuvanošću fasada i starih zgrada koje se smatraju neprocenjivim istorijskim blagom. Subotica je na karti “Evropski putevi secesije”. Danas su upravo ti ”Evropski putevi secesije” postali najveća prepreka takozvanoj modernizaciji grada.

Planovi potpunog razjebavanja ostatka grada i stvaranje nekog potpuno novog grada koji nije više neće biti naš, subotičanima izgleda ne znači premnogo. Nezainteresovani građani pred ”Kapijom Evrope” čekaju da im se ceo grad sruči na glavu kako bi im možda zasmetala nakupljena prašina u dvorištima i po terasama!

*Citati preuzeti iz Politikinog članka ”Zgrade u stilu secesije koče razvoj grada”, 22.02.2010. (A.I). Međunaslovi su umetnuti od strane autorke teksta.

UPOZNAJTE NAS SA PREDLOZIMA PLANA DETALJNE REGULACIJE (POPULARNO, MODERNIZACIJE) CENTRA GRADA SUBOTICE: Kuće arhitekte Ferenca Rajhla podignute još 1899. god. predviđene su za rušenje. Tri zgrade koje arhitekte i istoričari smatraju vrednim i važnim u urbanom razvoju grada, biće srušene po predlogu novog detaljnog plana centra Subotice. Za rušenje je predviđena zgrada nekadašnjeg bioskopa „Zvezda”, građena u srpsko-vizantijskom stilu, kao i zgrade broj 11 i 13 u ulici Vase Stajića koje se smatraju najstarijim objektima u stilu secesije na tlu Srbije.

DIREKTORE, OBJASNITE NAM IMA LI SMISLA KOČITI FINANSIJSKU NIT MODERNIZACIJE ZARAD SECESIJE: Geza Vaš (DS), direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture objašnjava da se na insistiranje urbanista, Zavod za zaštitu spomenika kulture saglasio sa odlukom da ove zgrade budu predviđene za rušenje jer, kako je obrazloženo, koče urbanistički razvoj grada.

SECESIJA KOČI SAOBRAĆAJ U GRADU: U međuvremenu, Zavod za urbanizam tražio je od Zavoda za zaštitu spomenika kulture da preispita svoj stav o zaštiti ovih kuća, s obzirom da ulica Vase Stajića treba da se proširi u prometniju saobraćajnicu, što ove kuće onemogućavaju.

ZBOG ČEGA SMRDLJIVI I BUĐAVI ZAPUŠTENI PATULJCI UGROŽAVAJU BUJANJE VIŠESPRATNICA I RUŽE IZGLED ULICA: Osim toga, uz Rajhlove kuće pre nekoliko godina nikla je petospratnica, koja je osam metara uvučena od uličnog fronta, pretvarajući kuće u stilu secesije u patuljke koji godinama nisu održavani, i sada naružuju izgled čitave ulice.

SECESIJA JE NEPRIJATELJ TAJKUNSKOG NOVČANIKA: Već postoje zainteresovani graditelji za ovu lokaciju u strogom centru grada, a na ruku budućem investitoru ide i činjenica da tu plan predviđa višespratnicu, kako bi se uklopila u okruženje.

Iz priloženog se može uočiti da je g. Geza Vaš u ozbiljnom sukobu interesa, razapet između mrske nam reči ”secesija” i vlasnika njegove fotelje. Ovakav modalitet sukoba interesa gde je Zla secesija kočitelj modernizacije i razvoja grada, može se okarakterisati samo kao sukob odlazeće pameti sa nepostojećim finansijsko zavisnim delom pameti.

Ako se uz šest preostalih korintskih stubova iz 1854. god. ikada izgradi nova megalomanska stakleno-betonska kocka od čudovišta, pardon, pozorišta, odmah predlažem hitno rušenje stogodišnje Gradske kuće čija će secesija ozbiljno da narušava i koči izgled i dalji razvoj gradskog jezgra! Moramo da nastavimo sa trendom modernizovanja centra grada, te, ne vidim nikakvu prepreku oko rušenja i ove poslednje, najveće i po mnogima, najlepše građevine u Subotici, visoke 76 metera, izgrađene u mađarskoj varijanti secesije, za svega dve godine. Zatim su još dve godine ukrašavali njene enterijere. Subotičkim visokokompetentnim stručnjacima, rušiteljima i modernizatorima ujedno, predlažem da se na mestu Gradske kuće izgradi tržni centar sa restoranima, kafićima, bilderanom, diskotekom, saunom, kozmetičkim salonom i buticima… Na ovakav bi se način konačno oslobodili stranog neprijateljskog kulturnog istorijskog nasleđa, pa bi svetsko – a tuđe, konačno postalo svetsko – a naše!

S obzirom na detaljno osmišljeni plan grada, stručnjaci na čelu sa gradskim Ocima uvek nastoje da obezbede sredstva za rušenje, ali ne i za izgradnju grada. U Subotici se gotovo ništa ne restaurira, nedajbože, obnavlja. To se sada moderno, građevinskim jezikom zove – rekonstrukcija! Rekonstrukcija znači rušenje do temelja i izgradnja nečega što će Subotici darovati moderniji izgled koji se često ogleda u vidu stambenih zgrada koje će isto tako nekom modernom lokalnom tajkunu-investitoru doneti astronomske svote priliva svežeg novca, koji posle obskrbljuje više interesno povezanih džepova.

Nadalje, kad smo već kod uspešnog trenda modernizacije grada Subotice, nakon nedavnog rušenja Hajzlerovog kupatila, uskoro će doći na red i takozvana rekonstrukcija, tačnije, dogradnja multifunkcionalnog objekta na zgradu bioskopa ”Jadran” koji je izgrađen 1939. godine. Tako ćemo dobiti još jedan u nizu ”modernizovanih”, pa i višefunkcionalnih objekata.

Zelena fontana iz 1985 god. je pravljena od skupocene žolnai keramike, a nakon renoviranja se još uvek nalazi u lošem stanju. Tu je i novija Plava fontana iz 2001. god. koja se najmanje po boji uklapa u izgled grada. Najkretenskije deluje pored veličanstenog bisera Gradske kuće koju ćemo takođe u narednom periodu ukloniti. Ali, ‘ajde da ne cepidlačimo, kad popuca Zelena fontana, neka nam ostane bar nekakva Fontana. Makar i ružna bila.

Zatim, čuvena Rajhlova Palata iz 1904. god. u kojoj je danas smeštena galerija moderne umetnosti ”Likovni susret”. Neizostavna Sinagoga iz 1902. god, takođe mađarska varijanta secesije, pa Gradska biblioteka iz 1846. god. Šta smeta da se onaj plan detaljne regulacije centra grada Subotice malo proširi. Tu je g. Vaš koji bi mogao, kao i uvek, da proceni da je došlo do ponovnog ozbiljnog zakočenja u razvoju grada. Sve to treba lepo srušiti i izgraditi parking koji bi pomogao oko zatrpavanja huge&dark rupa u gradskom budžetu.

Palić, kao omiljena turistička destinacija u Vojvodini ima oko 9 hiljada stanovnika. Od ukupno 107 ulica jedva da je polovina pokrivena asfaltom, svega 1/3 stanovništva ima kanalizaciju, a čistu vodu dobija samo polovina stanovništva. Palićki Mulj je ionako prenatrpan prerađenim kanalizacionim govnima, pa bi se umesto puštanja u rad skupocenog prečistača, jezero jednostavno uklonilo. Na neiskorištenoj površni bi se mogao izgraditi veliki rekreacioni sportski teren i proširilo bi se igralište za decu. Višestruka korist – dobro sportistima, dobro našoj deci, roditeljima i ubiračima harača.

Ono glupo i smrdljivo Palićko jezero sa crknutim ribama ionako već godinama isisava nepotreban novac iz gradskih i pokrajinskih ”osiromašenih” zaliha. Vlast bi imala jedinstvenu šansu da sve to okrene u sopstvenu korist. Svojim građanima i turistima bi umesto istorijskih znamenitosti ponudila raznovrsno šarenilo sportskih dešavanja, kulturnih i folklornih manifestacija sa pregršt hotelskih ponuda i hamburgersko-restoransko-kazino usluga. Svaki dan, k’o za prvi maj!

Subotica se ”gradi” i modernizuje nezavisno od toga čija zadnjica greje upravljačke fotelje. Centar grada zaista zaslužuje da ima nove i lepe objekte shodno vremenu u kojem živimo, a ne stogodišnji trulež zapostavljen zbog ljudskog nemara. Koga to uopšte interesuje?! Danas, kada živimo brzo, a bez para kratko, nema se vremena mnogo razmišljati, osvrtati se u gradu i zagledati oronule i napuštene zgrade u stilu secesije.

Radujem se da nam se grad razvija! Hajde da izgledamo moderno i da ličimo na grad, a ne na neku zaostalu palanku.

Hajde, radujte se!

Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić je uz svoje neizostavno nepodnošljive gestikulacije pokušao da objasni zašto je Zorici Tomić, ambasadorki Srbije u UNESKO iznajmljen stan (duplex od 240 kvadrata) u elitnom delu Pariza za svega 7.000 evra mesečno: “Sastanci, ručkovi ili večere u rezidencijama ambasadora možda su najvažniji deo diplomatskog posla u UNESKO.“

Velikoj ambasadorki koja rešava Velike srpske probleme u Velikom Parizu treba Veliki stan i Velika plata od 5.000 evra, a za bezrezervni naporan rad u večitom ropstvu mukotrpnog ambasadorskog posla, verovatno joj je neophodan i Veliki…

Srpske vlasti svaki dan pozivaju svoje građane na štednju, a uzvraćaju podizanjem cena svih mogućih komunalnih usluga, kao i svega ostalog što je potentno i još uvek može da se diže – Svega, osim plata. Jedno su plate, drugo su zarade, jelte!

Dakle, jedan dvoiposoban stan u Subotici (53 m2) sa najminimalnijim troškovima u koje ubrajam ubitačne komunalije bez hrane, pića, krpica, obuće, skupih kozmetičkih preparata protiv bora i strija, dece… Deca su luksuz. Grubo oko 18.000 din. (voda, struja, grejanje, telefon, kablovska, internet, zajednički režijski troškovi zgrade). E, sad, ako uzmemo u obzir da stanar prima platu između 25.000 i 30.000 din. dolazimo do senzacionalnog otkrića da država Srbija svojim, pravednim demokratsko opravdanim odlukama, sprovodeći zakone, a sve u interesu građana Srbije, ostavlja trajne posledice na nervni sistem svakog živog bića koje je sposobno da plaća ili da bude pokradeno. Troškove jedne porodične kuće ne smem ni da spominjem (između 20.000 – 30.000 din.)

Nekoliko stotina milijardi dinara je dug građana i privrede za električnu energiju i toplanu i to je osnovni razlog zbog čega struja i grejanje poskupljuju. Građani plaćaju sopstvene obaveze i tuđe dugove.

Moja prijateljica, između dva nervna sloma, često govori kako Subotičku toplanu mrzi najviše od svih građanoubilačkih javnih preduzeća u gradu. Kaže, ”Znaš, noću često sanjam toplanu u plamenu i sebe kako se smejem iz daleka sa kutijom šibica u ruci…“ Nastavlja u vidno uzbuđenom tonu, kukajući da država na potpuno legalan način parazitira u našim džepovima, mozgovima i životima, uništavajući svaki atom pozitivne energije i pozitivne misli. ”Ovi lopovi i ubice naroda neverovatnom brzinom kupe svoje žrtve, brže i od čuvene H1N1 svinjske gripe koja je do nedavno pretila da će istrebiti čitavo čovečanstvo, a posebno se bavila genocidom nad srpskom vrstom.“
Subotica drži neslavan rekord u Srbiji po broju pokušaja i izvršenih samoubistava. Svaki treći suicidni Subotičanin pati od nekog oblika depresije, potiče iz razorene porodice ili one koja ima problema sa alkoholizmom. Smrt je zagarantovana. Ako se sami sebe ne rešite na vreme, tu je država da vam pomogne u vašim naporima i pruži vam sigurnu ruku smrti.

Još uvek naivno verujemo kako svet ostaje na mladima. Kad kažem mladima, setim se današnjih klinaca i njihovih roditelja koji u svakodnevnoj borbi za preživljavanje naprosto ne primećuju ili ih ne interesuje da su im deca zaboravljena, zapostavljena, ogrezla u kriminalu, narkoticima, pijanstvu, nasilju, pa i organizovanim ubistvima… Većina naših sugrađana, da ne kažem, čitavih porodica nije u mogućnosti da se zaposli i da reše svoja najelementarnija egzistencionalna pitanja – kako preživeti danas i dočekati sutra? Sve veći broj građana je prinuđeno da živi od penzije svojih roditelja i tako svojoj porodici/sebi obezbede osnovne životne namirnice i pelene za dete.

Jedan prosečan penzioner sa penzijom od 12.000 din. ostaje dekintiran već nakon računa za grejanje. Sad se opravdano postavlje pitanje – kako pametno potrošiti ostatak siće, a ostati živ? Od kusura je nemoguće podmiriti preostale troškove. Da li privremeno živeti na vodi i suvom lebu, dok nas opomene i tužbe ne ubiju ili prodati dvoiposoban stan i lepo, dostojanstveno, preseliti se u manje zahtevniji prostor – recimo, kartonsku kutiju.

Potpuno obespravljeni penzioneri u isčekivanju svoje mesečne crkavice, plaču i čupaju se za kosu između dve nepodnošljive migrene (u više navrata gledala uživo) od kako su čuli veselu vest da ih vlastodršci izmenjenim zakonom o radu teraju na rad do smrti.

Predlog – odmah ukinuti penzijski fond!

U svakom trenutku, na vašoj je usluzi državno pogrebno preduzeće koje će vas direktno sa radnih mesta (pod uslovom da ga imate) ispratiti na vašem poslednjem putu do predviđenog grobnog mesta. Eto, da država izađe u susret građanima, pa da umesto penzije plati prevoz i pokop mrtvaca. Na ovakav način, vi ne brinete oko troškova penzije i oko crnog, hladnog i mračnog kutka u zemlji, a država bi se uverila da penzioner neće vaskrsnuti i nekim čudom zahtevati pravo na svoju crkavicu.

Imajući obzira i na buduće krizne godine, predlog idejnog rešenja bi evoluirao u trajnu Odluku – pravljenje masovnih grobnica za penzionere! Prvo, imamo praksu, iskustvo i znanje. Drugo, jeftinije je više mrtvih pokopati odjednom, nego svima plaćati grobno mesto i sahranu ponaosob.

Država je serijski ubica koji se savršeno uklapa u samouništavajući srpski mentalitet sveobuhvatnog propadanja i bezizlazne apatije koji u svakom trenutku opstaje zahvaljujući hermetički zatvorenim ljudskim mozgovima u kojima se vekovima talože glupost, nepodnošljiv smrad i tišina bez granica.

Verovatno ovako izgleda demokratska Srbija od kada nam je Predsednik Tadić u Novom Sadu nedavno poslao poruku mira, rekavši da je Srbija dostigla najveći stepen demokratizacije u svojoj istoriji.

U jedan od izuzetnih kulturnih događaja na kojima sam kao srednjoškolka imala priliku da prisustvujem spada gostovanje Danila Kiša u Subotici. Danilo Kiš se u to vreme borio sa zlim dusima koji su mu osporavali uspeh, talenat i spisateljsku originalnost povodom izdavanja romana “Grobnica za Borisa Davidovića”. Skandal oko ovog romana obeležio je ne samo kraj sedamdesetih godina prošlog veka, nego i ostatak piščevog života. Taj “gorki talog iskustva” verovatno je doprineo i njegovoj preranoj smrti u Parizu, kulturnom stecištu neshvaćenih, prezrenih i oklevetanih umetnika “druge Evrope“, kako ju je nazvao Česlav Miloš, i koje će tek posle smrti s velikom pompom postavljati u kolonadu nacionalnih velikana, zaboravljajući usput koje su im sve nepravde upravo u ime te nacije učinili uskogrudi i zavidni delatnici kulturne birokratije.

Danilo Kiš je u Suboticu došao bez trunke nostalgije, patetike ili lokal-patriotizma, bez udvoričkih floskula o korenima koji ga vezuju za naš grad, odbijajući da ponovi i jedno opšte mesto naše provincijske sujete. I tada sam shvatila da je Subotici mnogo više potreban Kiš nego što smo svi mi zajedno potrebni njemu koji je teret svoje moralne i estetske uzvišenosti nosio s manirom jednog istinskog plemića i rezignacijom “Mittel-Europljanina“. I Kiš je uz Radomira Konstantinovića postao neka vrsta probnog balona intelektualne osvešćenosti ovog grada, paradigma teškog istorijskog bremena i složenosti identiteta na ovim prostorima. Zato je svako podsećanje na Kiša istovremeno i pokušaj da se prevaziđe klaustrofobija provincijalizma i etno-nacionalizma, da se svest ljudi pomeri ka univerzalnijem sagledavanju stvarnosti.

I zato su me duboko pogodile argumentacije iznete u lokalnoj skupštini povodom osnivanja Kulturnog centra “Danilo Kiš”. Kao da se niko ni za trenutak nije zapitao da li davanje tako zvučnog imena kulturnom centru ima i neku poruku. Nomen est omen. Zašto baš Danilo Kiš? Zašto gradski kulturni centar? I onda je sledilo ono što je uvek najmrskije u ovakvim raspravama u Subotici – prebrojavanje krvnih zrnaca. Ko je koje nacionalnosti od zaposlenih, kakav je sastav Upravnog odbora u kome nema ni jedno mađarsko ime. Gde su Bunjevci? Kamo se denuše Hrvati? Šta rade ti Srbi? Hoće li neko znati da progovori u kulturnom centru na mađarskom? Zamislite taj užas da je neko izašao za govornicu da bi taksativno naveo kakvo poreklo imaju zaposleni u

kulturnom centru, da li im je baba bila Bunjevka, a mama Mađarica, da li mađarski govore na maternjem ili samo Bantu nivou, da li se na popisu stanovništva izjašnjavaju kao katolici, pravoslavci ili zen-budisti. Ima li Roma među njima? A Rusina? Šta ako se sutra udaju za inoverca, pa promene konfesiju? Da im damo otkaz? Ili još bolje, da ih uslovimo da će raditi u kulturi samo ako potpišu da će im buduća deca ravnopravno govoriti sve jezike u zvaničnoj upotrebi u opštini i izjašnjavati se kao Klingonci. Ili da će dobrovoljno napustiti grad koji ne odobrava etnički mešane brakove i ne priznaje već u antičkoj mitologiji prezrene Hybrise.

Stvarnost ovog grada su i ljudi složenog identiteta. I svi ti glasnogovornici svoje etničke zajednice zaboravljaju da svojom ostrašćenošću vređaju pravo ljudi da im porodično poreklo bude deo intime. Nikada zanimanje. Težina multietničkog identiteta je upravo u tome što nema šansu da se sakrije u kolektivitetu, a da se time ne odrekne samog sebe. Ne poričem pravo ljudi da budu različiti, da neguju svoju tradiciju i da se okupljaju u svoje jato. Samo što to sigurno nije put ka slobodnim, kreativnim ličnostima. Jer sloboda počinje prepispitivanjem date stvarnosti i pobunom protiv ustaljenih vrednosti. A u Subotici je pod plaštom očuvanja etničke posebnosti zavladala kultura recikliranja prošlosti i folklornog kiča. Ili kako bi to Danilo Kiš rekao:

„Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.“

Poštovani Predsedavajući / Poštovana Predsedavajuća, Drage Kolege, Dame i Gospodo,

Kao prvo, želela bih da čestitam gospodinu izvestiocu na ovom odličnom izveštaju. Želim da istaknem na početku svog govora da se slažem sa glavnom preporukom da pošto su sloboda medija i bezbednost novinara neophodni uslovi demokratije, trebamo da obezbedimo da novinari mogu da rade slobodno i bezbedno.

S druge starne, nažalost postoji porast raznik oblika kršenja slobode govora, kao što su fizički napadi na novinare i ubistva, zloupotreba moći da se utiče na medije, kao i pretnje vezane za vlasništvo medija ili nedostatak profesionalne etike. Čvrsto osuđujem članove vlade koji koriste svoj politički uticaj da bi ućutkali kritičke medije.

Kao što sam već spomenula, organizovan kriminal preti bezbednosti novinara u nekoliko zemalja članica Evropskog saveta. Glavni razlog toga je da kritički mediji igraju značajnu ulogu u razotkrivanju između ostalog i organizovanog kriminala. Javnost treba da bude obaveštena od strane medija o takvim slučajevima. Države treba da podržavaju takve medije i ne smeju ostati nedelotvorne protiv takvih pretnji.

Očigledno je da su se mogućnosti informacije i komunikacije razvile proteklih godina. To znači da moramo da postavimo standarde slobode izražavanja i informacija i za novinare svih medija, i za javnost. Lično, žao mi je što se Internet ne spominje u ovom izveštaju, pošto on čini bitan deo naše svakodnevne kulture, i ima veliki značaj na naše društvo. Zato, treba ga razviti i proširiti da bude sigurniji za sve nas. Opasne zloupotrebe Interneta i pretnje koje se pojavljuju na njemu se trebaju strogo kazniti.

Moramo priznati da u praksi postoji i veliki nedostatak profesionalne etike, i povećanje broja štetnog sadržaja u medijima. Zato je naš najveći zadatak da obezbedimo zaštitu javnosti protiv opasnog sadržaja, i istovremeno bezbednost za sve odgovorne novinare.

Zaključak je da još uvek postoje novinari koji nisu bezbedni. Razni izvršioci nasilnih krivičnih dela mogu lako stići do njih, protiv postojanja volje da ih zaštitimo, što je žalosna činjenica. Zato mi, političari, moramo ozbiljno da razmatramo specifične potrebe za bezbednosno zakonodavstvo. Moramo da garantujemo efektivnu zaštitu za svakoga, a pogotovo za ljude koji rade svoj posao.

Sve u svemu, konkretni koraci koji se mogu preduzeti protiv izvršioca nasilnih krivičnih dela mogu da doprinesu slobodi medija i bezbednosti novinara.

Naš cilj treba da bude da ostavimo novinare da prikladno rade svoj posao, motivišemo ih da istražuju što više, da budu aktivni i korisni, ali u isto vreme i da ih obezbedimo, jer nam oni omogućuju da budemo dobro obavešteni i uživamo svoje osnovno pravo na informisanost.

Hvala vam na pažnji.

***

Tisztelt Elnök Úr / Asszony, Kedves Kollégák, Hölgyeim és Uraim!

Először is szeretnék gratulálni a jelentéstevőnek a kiváló jelentéshez. Beszédem elején szeretném kihangsúlyozni, hogy egyetértek azzal az ajánlással amely szerint, mivel a médiaszabadság és az újságírók biztonsága a demokrácia feltétele, biztosítanunk kell, hogy az újságírók szabadon és biztonságban dolgozhassanak.

Másrészt sajnos növekszik a médiaszabadság különféle korlátozásásainak száma, mint amilyenek a fizikai támadások az újságírók ellen, gyilkosságok, politikai hatalommal való visszaélés a médiabefolyásolás céljából, valamint a médiatulajdonosok fenyegetése, vagy a szakmai etika megszegése. Szigorúan elítélem azokat a kormánytagokat, akik arra használják politikai befolyásukat, hogy elhalgattassák a kritikus médiát.

Mint már említettem, a szervezett bűnözés fenyegeti az újságírók biztonságát az Európa Tanács jónéhány tagállamában. Ennek legfőbb oka, hogy a kritikus média jelentős szerepet játszik többek között a szervezett bűnözés feltárásában. A médiának tájékoztatnia kell a nyilvánosságot ezekről. Az államoknak támogatniuk kell ezeket a médiákat, és nem hagyhatják figyelmen kívül ezeket a fenyegetéseket.

Az információ és kommunikáció lehetőségei egyértelműen nőttek az utóbbi években. Ez azt jelenti, hogy meg kell fogalmaznuk a szólásszabadság és az információhoz való szabdság követelményeit mind az újságírók, mind a nyilvánosság számára. Személy szerint hiányolom az Internet említését ebből a jelentésből, hiszen az mindennapi kultúránk jelentős részét képezi, és nagy hatása van társadalmunkra. Ezért fejleszteni és szélesíteni kell az Internet lehetőségeit, hogy biztonságosan használhassuk mindnyájan. Szigorúan kell tehát büntetni minden veszélyes visszaélést és az Interneten megjelenő fenyegetést.

Be kell vallanunk, hogy a gyakorlatban nagyon hiányzik a szakmai etika, és nő a médiában a káros tartalmak jelenléte. Ezért legfontosabb feladatunk biztosítani a nyilvánosság védelmét a káros tartalmakkal szemben, és egyúttal a felelőségteljes újságírók biztonságát is.

Összegzésképp ki kell jelenteni, hogy léteznek még újságírók, akiknek nincs megfelelő védelme. Az a szomorú tényállás, hogy a különféle erőszakos elkövetők könnyen hozzájuk férhetnek, a hajlandóságunk ellenére, hogy védelmet biztosítsunk számukra. Ezért nekünk politikusoknak, komolyan kell vennünk a biztonság jogszábolyozásának szükségességét. Bitosítanunk kell mindenki hatékony védelmét, különösen azokét, akik munkájukat végzik.

Egyszóval a konkrét lépések az elkövetők ellen hozzájárulnak a médiaszabadság érvényesüléséshez és az újságírók védelméhez.

Azt a célt kell kitűznünk, hogy lehetővé tegyük, hogy az újságírók megfelelően végezhessék munkájukat, lehetővé tegyük számukra, hogy minél több jelenséget kivizsgálhassanak, és motiváljuk őket, hogy aktívak és hasznosak legyenek, de ugyanakkor biztosítsuk biztonságukat, hiszen ők azok, akik lehetővé teszik, hogy informáltak legyünk és a tájékozódáshoz való alapvető jogunkat gyakoroljuk

Köszönöm figyelmüket.

***

Distinguished Chairman, Dear Colleagues, Ladies and Gentlemen,

First of all, I would like to congratulate Mr. Reporter for this excellent report. I would like to stress at the beginning of my speech that I agree with his main recommendation stating that since media freedom and the safety of journalists are necessary conditions for democracy, we should ensure that journalists can work freely and in safety.

On the other hand there is, unfortunately, an increase in the different forms of violations of media freedom, such as physical assaults, attacks on journalists and murders, misuse of governmental power to influence the media, as well as threats linked to media ownership or to the absence of professional ethics. I am strongly against government members who use their political influence to silence critical media.

As I have already mentioned, organized crime is threatening the safety of journalists in several Council of Europe member states. The main reason for this is that critical media plays an important role in discovering and shedding light on, among other things, organized crime. The public has to be informed by the media about such facts. States should support such media and must not remain ineffective against such threats.

It is evident that the opportunities for information and communication have enhanced in the last years. This means that we must establish standards of freedom of expression and information for both journalist of all media and the public. I personally regret that the Internet is not mentioned in this report, since it constitutes an important part of our everyday culture. It has a great impact on our society. Therefore, it should be developed and broadened to be more secure for all of us. The dangerous misuse of it and threats appearing in it should be punished accordingly.

We must admit that in practice, there is also a big absence of professional ethics and an increase in the amount of harmful content of media. Therefore, our biggest task is to ensure protection of the public against dangerous content, and at the same time, security for all responsible journalists.

In conclusion, there are still unprotected journalists. Different kinds of violent perpetrators can reach them easily – despite the willingness to protect them, this is the sad fact. That is the reason why we, politicians, must seriously take into account the specific needs for safety legislation. We must guarantee the effective protection for everyone, especially for the people who do their jobs.

All in all, the concrete action that could be enforced against perpetrators will contribute to media freedom and protection of journalists.

Our aim should be to let journalists do their job adequately, make them investigate as much as possible and motivate them to be active and useful, but at the same time provide them with safety, since they are allowing us to be well informed and enjoy our basic right to information.

Thank you for your attention.

___

Title: Respect for Media Freedom
Report
Committee on Culture, Science and Education
Reporter: Mr. Andrew McIntosh, United Kingdom, Socialist Group
Elvira Kovács, EPP/CD, Serbia

Svako ko je živeo na ovim prostorima devedesetih, a bogami i nekoliko godina koje su došle posle toga, barem se jednom našao u situaciji da ne može baš istog trenutka da se seti kako se zove država u kojoj živi. Vremenska odrednica – posle devedesetih se odnosi na stanovnike Srbije i Crne gore, jer su ostali stanvnici bivše nam SFRJ već ranije definisali u svojojim glavama kojoj državi plaćaju takse za slivne vode, površinske kopove i sl.
Tako su primerice putnici namernici koji su ulazili u Srbiju, još dosta vremena posle njenog odcepljenja od Crne gore na Wellcome graničnoj tabli čitali da su stupili na tlo SR Jugoslavije. To i nije bio mnogo veliki problem, jer svaki stranac koji se svesno zaputio put naših prostora sigurno se detaljno upoznao sa nama i našim običajima (poučen imidžom koji smo ostavljali putem svetskih news kuća, kojima smo povećavali gledanost devedesetih dok nas nisu opet odmenili stanovnici bliskog istoka, koje smo privremeno bacili u drugi plan) tako da je otprilike znao gde je.
Elem, sada smo i mi, državljanke i državljani Srbije, načisto gde plaćamo porez, barem većina nas. Još uvek ima ljudi koji nisu raščistili sa ovim u potpunosti. U tome svakako prednjače sportski komentatori državne televizije. Tako recimo prateći hronologiju naših susreta (fudbalskih primerice) u prošlosti sa drugim reprezentacijama, redovito možemo čuti kako smo osamdeset i četvrte, na svetskom prvenstvu, odigrali fantastičan meč sa špancima i kako sudija nije dosudio čisti penal nad Velimirom Zajecom, već je svirao prekršaj van šesnaesterca. Ne znam zašto mi se čini da pomenuti fudbaler ne bi imao takvu vrstu identifikacije sa našom današnjom reprezentacijom kada bi ga neko upitao za mišljenje. Možda bi se trebalo organizovati neko živo uključenje da se to proveri.
Ovako, ne možemo da znamo, nismo sigurni. Može biti i ovako i onako. Neko bi u svakom slučaju trebao javiti u sportsku redakciju da su table na ulazu u zemlju promenjene.

Ludnica, šta je ovo!

Slobodno popodne!

Pazi, ne dan, samo popodne, od jedan do šest!

Jer posle deset dana ubitačnih treninga i utakmica igrači i staff „Spartak Zlatibor vode“ dobili su voljno od šefa Kize.

Pa daj da idemo i vidimo bar nešto od „ovog“ Tunisa. Po čitav bogovetni dan, od jutra do večeri, većina tima je na relaciji: doručak, soba, teren, soba, atrium, ručak, atrium, soba, atrium, teren, možda atrium, soba, atrium, večera, atrium, krevet. (Atrium čitaj kao besplatno: kafa, sokovi, čaj i voda – sve, koliko hoćeš.) Ja sam, lično, tu izbacio većinu treninga, ubacio malo plažu s obe strane ručka, ako ima sunca, i to je to.

Danijela, naš turistički vodič, predlože nam da obiđemo Medinu tržni centar, jedan od zaštićenih istorijskih objekata sveta, u gradu Susu (Souuse) nedaleko od našeg „kampa“ gde se nalazimo:

- Oko 6 dinara je taxi do Medine, taksista obavezno da uključi taksimetar, ako se ne dogovorite unapred fiksno.

Takođe nas podučava i kako da se cenjkamo:

- Uđete unutra, odaberete, on kaže cenu, vi kažete nešto najniže i onda negde nađete s cenom. Ako se ne dogovorite i vi iziđete iz radnje, a prodavac ne dođe do vas onda znajte da ste preterali.

Pao dogovor!

Idemo sutra (u nedelju), nas troje zajedno: doktorka Ibolja, Mića fizioterapeut i ja. Uveče sam napravio moj spisak želja za poneti odavde. Huuu, skupilo se toga, a budžet samo 90 din: torbice, nugati, desetak marama i to je to.

Dosta.

Sutra

… doručak, terasa, mesto za pušače – rukovodstvo ekipe. Pada kiša – najstrašnije, oblaci zaklonili nebo. Najgore vreme do sada. Propada dan? Svi ćute.

- Videt ćete, prestat će za pola sata. – reče samouvereno Gradimir, direktor kluba, vođa puta (pukovnik u penziji).

I, gle stvarno, za 10 minuta prestade kiša! Granulo sunce.

- Jes’ video, prestala je!

- Kako ne, – reče Zoća, trener golmana, – kad si naredio!

Svi se smeju. Raspoloženje se značajno popravilo.

… ručak, atrium, nas troje zamenili eure u hotelu (10 eur = 18 din) i izašli na glavni put. Oko jedan sat je, po planu. Taksisti čekaju ispred hotela.

- Medina?

- Eight dinar, – odgovara mi taksista u žutom Renou. Ibolja i Mića se okreću u pravcu Susa i kreću peške.

- Six?

- Seven?

Klimnuo je glavom.

Ok, zadovoljan sam prvim cenjkanjem, toliko smo odvojili za to, pomislih, i viknem: Ajde idemo! Posedasmo i krenusmo.

Posle desetak minuta vožnje, taksi je stao, stigli smo.

- There, on the right, hundred meters is Medina.

Izađosmo. Otprilike kao da smo od Subotice išli do Žednika i platili za to ~400 din. Povoljna cena.

Stigosmo do kružnog toka koji je Danijela spomenula, ali nigde ne piše Medina. Preko puta vidimo nešto kao zidine tvrđave boje saharskog peska. Medina? Mora da je to.

Hmm, na koju stranu? Mislim se.

- Musje, parlevu franse? – začuh, okrenem se. Vidim, jedan oniži čovek u arapskoj nošnji se obraća Miši upitnim osmehom.

- English, – dobacih, – Medina?

- Yes, yes, – okreće se meni, – Come, come. We have festival today, festival, we go there. Its my family.

Prihvatio me za ruku iznad lakta i blago povukao. Krenusmo za njim. Očas smo dobili besplatnog, specijalnog vodiča. Ali, šta je festival, pitamo se?

Zašli smo u prolaz, prošli nekoliko tezgi iza kojih se otvorio pogled na par radnji uglavnom kožne robe. Bili smo na uglu, levo je išla uličica gde je bila veća gužva, što je ukazivalo na pravac „dešavanja“, ali naš „Festival“ nas je povukao desno.

- Come, come, – još uvek malo zbunjeni, idemo za njim.

Naš pogled na torbe koje su visile ispred jedne radnje, vlasnik je naravno primetio i odmah nas oteo. Unutra smo. Torba do torbe i Ibolja počinje da razgleda, Mića nadgleda, ja ne vadim ruke iz džepova, pipam da li mi je sve na broju – biram očima.

- Vidi ova je interesantna, – pokazuje nam Ibolja i kreće cenjkanje.

Prodavac traži 25! Jeftino, pomislih. Mića uskače – 10!

Tamo, vamo, oni završiše na 15. Ibolja sretna: Baš je dobra. Za posao!

Izišli smo. Gde sada? Nisam ni stigao da se zapitam.

- Come, come, – to vodič „Festival“ koji nas je čekao ispred nestrpljivo i mahao da ga pratimo, ne daleko, radnja pored. Gledam: tepisi uglavnom.

- My family, – hvali se “Festival”. Ušao je i pozvao „rođaka“ (Ka’zn) da izađe.

Prva kupovina

Ka’zn nije Arapin nego aboridžin, Berber, visok prosedi starac. Upoznaje se sa Mićom, rukovanje, ozbiljno, teatralno:

- Serbia, aaa! No Montenegro?

- No Montenegro, – Mića odgovara.

- Come, come, – preuzima nas Ka’zn, i pratimo ga u onu uličicu koja obećava. Tu je gužva. Od nagomilane robe ispred radnji ostaje prolaz da se možda tek tri čoveka, gurajući, mogu mimoići. Ruke su mi u džepovima.

Ka’zn ulazi u svoj dućan. Ispred ulaza vidim marame, između ostalih i „arafatku“. Yes! To je ono što ja tražim. Ušli smo, ispod plafonske grede, okačeno, piše “35% fabric discount“.

“Festival” mi pokazuje prstom na to: - Festival today!

Eee, to je znači „festival“. Tabla i tekst su već patinirani tragom vremena. Shvatam, svaki dan je, ustvari, ovde „festival“ za „ovčice“ kao što smo mi…

Širokim pokretom ruke domaćin pokazuje sadržaj radnje: tepihe, tepihe, tepihe i ženu koja upravo tka jedan na razboju. Ovde se kao i izrađuju tepisi. Ka’zn nas poziva u susednu spojenu prostoriju optočenu tepisima, sa stolićem i tri klupe prekrivene ručnim radovima. Mesto za razgovor. Seda na svoju klupu i poziva nas da mu se pridružimo.

Kako odbiti? Nikako. Ja sedoh preko puta, gledam u njega i osećam da mi “Festival” diše za vrat. Ibolja i Mićo sedoše u sredinu.

- Coffee, tea? – pita on ne očekujući pozitivan odgovor, dok mali pomoćnik već počinje da širi tepihe ispred nas.

- No, thanks. – show room, znači. Pokazujem na marame, da mene to zanima.

- No problem, I give you for 2 dinar, – odmahuje rukom i obraća pažnju na Miću kojem su oči zasjale na jedan omanji tamnocrveni tepih.

- Ovaj je baš lep, – oglasi se Mića.

- Jeste, lep je, – potvrđuje Ibolja, a i ja, u nadi da se ovo što pre završi i da već iziđemo van. Kome sad treba tepih da nosi? Mislim da ni Mići nije bio plan da kupuje tepih, ali…

- For you, Serbia, no kapitalist, price 185 dinar! – gleda u Miću.

- Aaa, no, no, – odmahuje Mića.

Tepihčić je veličine metar sa pedeset, tanak. Skoro 100 eura, mislim se, alo?

- Wait, I make you a price, – pa uzima kalkulator i počinje tipkati. Mića i dalje negira, dok ne počine i on da kucka, pa gledaju displej i jedan drugog. Ja gledam u marame. Dečko je prestao da prostire tepihe. Mića i prodavac razmenjuju mimiku i pokazuju jedan drugom kalkulator sa cenama.

“Festival” zuri u njih i u trenutku dobaci nešto na arapskom. Ka’zn ga preseče grubim glasom i pogledom. “Festival” ućuti. Mali je već sklonio ostale tepihe. Ibolja miruje. Ja čekam kraj nagodbe. Mića se upalio. Hoće tepih. Nepun minut je prošao.

- 35!

- 35!

Dogovoreno 35?! Ne verujem ušima, sa 185 na 35! Mića vadi novac, plaća, mali pakuje, “Festival” zuri u dinare i eure u rukama „rođaka“ Ka’zna. Svaka čast Mići, ja ne bih to umeo, baš je faca. Da li još vredi dogovor za marame, pitam se?

Odjednom poče galama, pardon, razgovor. “Festival” se digao i uneo Ka’znu u lice. Ne mogu to da opišem. Arapski govor seče uši, zvuči kao da je na ivici agresije, naročito kada se podigne ton govora. Ne gledam ih, neprijatno mi je, viču jedan na drugog. Sedim, držim dve marame koje mi u međuvremenu dao mali i čekam da platim. Njih dvojica u prepirci izlaze iz prostorije. Ja i moje marame više ne postojimo za njih, kao ni Mića, ni Ibolja. Pokazujem malom očima na marame. On cima gazdu, dobija odobrenje, vadim 4 dinara, plaćam, gleda me sa osmehom koji se nada, dajem mu nešto bakšiša. Hitam napolje za mojim društvom, dalje od tepiha. “Festival” nas više ne prati. Odahnuo sam. Šetamo.

Odeća, arapska jednodelna „haljina“, ne znam kako se zove, visi na sve strane, u stotine varijanti, možda bih uzeo jednu? Da pitam za cenu:

- How much is this?

Nasmejano okruglo lice prodavca me pozove unutra. Tamo on izvadi jednu crnu, na prorezima optočenu „zlatnim vezom“. Lepa je, klimam glavom.

- Price?

- You, from? – Očigledno je to značajno kod cenjkanja, znaju kako koji stranac može da plati u zavisnosti od zemlje odakle je i to određuje početnu cenu za pregovore, – Serbia!

- Aaaa, Tito, I like Tito, – reče on, da me omekša, no ja uzvratih sa: Burgiba, da izjednačim balans (Burgiba je Titov drug iz Pokreta nesvrstanih, osnivač Tunisa), i tada on doda cenu koja je predstavljala moj kompletan budžet namenjen kupovini u Medini.

- No, thanks, – zahvaljujem pogledom, rukama, telom; Bože, što sam uopšte pitao za nešto što neću kupiti. Da pokušam da dođem do marama, to je moj domen, to znam da mogu da platim. Pokazujem na njih. On ne odustaje od prethodnog, pokazuje novu varijantu, još lepšu.

- No, – odmahujem glavom i insistiram na marami. Najzad on prihvati da nema ništa od prethodne, ni započete, nagodbe i reče: Ten dinar!

Podigao sam obrve i posegnuo za crnom kesom sa prethodno kupljenim maramama: I payed 2 dinar for this, – pokazujem mu istu maramu.

Totalno razočaran, prodavac se okrene i reče nešto na arpskom ka uglu radnje. U senci iza pulta, u stvari, sedi gazda koji nadgleda čitav proces pregovora. Nastavili su nešto da komentarišu između sebe. Ja izlazim.

Mića i Ibolja me čekaju vani. Ne razdvajamo se.

Idemo dalje i Mića opet nailazi na tepih, isti onakav kakav je kupio malo pre. Pita za cenu. 35 je odgovor. Mića je malo zbunjen, 35!? Pokazuje svoj tepih i objašnjava da ga je već kupio za tu cenu.

- Yes, I give you one more for 22?

Mića se češe po glavi, razočaran, razmišljajući o prvoj kupovini: Jebote, mogao sam kupiti dva za 35 din, da sam se cenjkao…

Idemo dalje, tražimo torbe. Evo, da probamo ovde. Uđemo. Radnja je širine metar ipo, dužine deset, i nema zidova, samo torbe.

Ibolja, vidi, molim te, braon i crna torba sa znakom sunca.

Tražimo. Našla je jednu braon. Lepa, mala, gledam je. Prodavac pali upaljač i liže plamenom torbu.

- Leather! No fake.

Ok, koža je, shvatamo, verovatno kamilja. No need, thaks. Its ok! Vidim da su Mićo i Ibolja takođe našli nešto što im se sviđa.

Kažem Mići: Molim te ti pregovaraj za sve tri. Ja stajem postrani, dosta mi je cenjkanja. Vrlo brzo čujem… 35? Ok, dogovoreno je. Ubacujem mojih 13 din, njih dvoje po 11, jer moja torba je nešto veća. Ali još nema prave crne torbice – one koja mi nedostaje. Moram dalje, u potragu, do sledeće radnje.

Ušli smo.

- Your wife, – obraća mi se gledajući Ibolju.

- No.

Isto pitanje očima Mići.

- No.

- Ooo, woman with two man, – udvara se Ibolji. Smeškamo se. Ali žurimo, torbe, da vidimo torbe.

- Black bag with sun?

- Yes, – i vodi me do jedne od polica. Jeste, odgovara opisu, ali mi torba nije dovoljna dobra za stajling mlađe ćerke. 40 dinara, čujem.

- A no, no. Smaller, different.

Ne može, uporan je on sa ovom torbom. Obara cenu, 35, 30. I već razočaran da neću naći ono što tražim ja kažem 20. Dosta ljutito on odmahne rukom i okrene se. Izišao sam i prešao nekoliko koraka kad me neko s leđa uhvati za ruku i povuče nazad. Prodavac. Gazda je očigledno dao dozvolu. Prodato – kupljeno za 20 dinara. Torbica lepa ali ja nezadovoljan. Nije to to, a dvadeset dinara otišlo.

Stojim vani sa kesama i čekam njih dvoje dok razgledaju. Polako krenem niz radnje, pravcem kojim smo krenuli. Samo par metara i ulica ima bočno račvanje na levo, na gore. Stao sam da sačekam, ne mogu dalje bez njih.

Pored mene se stvorio mladić za pokretnim kolicama, tezgom.

Još ne izlaze, ovo dvoje…

Pažnju mi privuče sadržaj na kolicima: metar u prečniku, debljine desetak centimetara, tamno braon boje sa prelivima ka crvenom, prošarano belim, neka masa u celofanu, zasečena kao pica na parče. Neka hrana, verovatno poslastica. Nisam još tako nešto video pa sam se disketno približio da bolje vidim… O Bože, prodavac je primetio da sam radoznao. Opet počinje dijalog.

- Whats this? – pravim se, iako sada već „znam“, vidim, šta je to. Torta od posloženih badema prelivena tečnim šećerom, i tako jedno 15, 20 redova, vidim po profilu. Primamljivo, ali…

- 2 dinar 100 gram, no nuts! – pokazuje spremljeno parče ispod celofana, želeći da kaže da je od čistog badema. Klimam glavom: je, je, je. Na vrhu stoje upakovane tortice istog sadržaja. Pokažem na jednu od njih.

- For you, twelve, no, eleven dinar.

Odmahujem glavom.

- Very good! – On nastavlja, – Ten… Nine…

Gde li su ovo dvoje, Bože, šta rade već toliko, tražim ih očima. Nema ih. Da li da krenem dalje? Ne mogu. Eight dinar, čujem.

- No, six? – glumim i ja sad nešto. Upetljao sam se, skroz bez veze.

- Seven? – parira mladić i daje mi torticu u ruku.

Ima težinu, stiskam je, pucketa celofan. Kome ću ovo da poklonim, mislim se. Plan je bio da nađem nugat table i to ponesem kao original darove iz Tunisa. I ovo je original ali staje skoro kao 4 table nugata koje sam video neki dan…

- Six, – ponavljam.

On me pogleda, zamisli se i reče: Ok.

Eehh, uzdišem, sad nema nazad, moram da kupim. Vadim novčanicu od deset dinara, dajem mu, uzima je i ispod oka se osmehne: Seven?

Zatečen sam, trenutak visi u vazduhu, čeka se moj odgovor. Novac više nije u mom dohvatu, nemoćan sam. Pokazujem mu dva prsta:

- Two for ten dinar? – moj očajnički pokušaj.

- Noooo. Seven, beliv me, it is correct, – završava on sa osmehom i pakuje novac u kasu. Dobijam tri dinara „čenjdž“. Stavljam u crnu kesu i krećem na slepo dalje, samo da se udaljim odavde. Nalećem na Miću i Ibolju.

- Vidi marame, – reče Ibolja u prolasku kraj sledeće radnje. Ajde da probam, umoran sam već od ovoga. Ritual upoznavanja prošao, Serbia, no Montenegro, yes, yes… odgovaramo, nije više interesanto. Osmehujemo se. Pokažem na arafatku, doduše drukčiju od mojih u kesi, nešto manju, na oko finiju, tanju. Otpakuje je, priča, premotava: I show you! - i na kraju, stavlja mi je oko vrata. Vidim se u ogledalu. Marama nije za mene, ali šta da objašnjavam.

- Yes, nice, nice, but how much?

- Eleven dinar. – Nema volje ni da odgovorim.

- No, skupo, 2 dinar, – uskače Mića da pomogne.

- Šćekaj! – prozbori on i srpski. – No, no. You, dont sabotaž. Bandit! Srpski, you say, bandit? Not correct, – obraća se Mići. A onda nastavi da me obrađuje – this is quality, – i pokazuje da pipnem obrazom.

Nežna je, ali toliko skuplja? Pokazuje on da ima i takve kakve smo kupili. Na kraju smo se dogovorili na dve za 17.

Izađosmo iz Medine.

To je bilo naše slobodno popodne.

Seksualna orijentacija je zaista najdublji deo identiteta svakog od nas, i najimtimniji aspekt našeg privatnog života, i zato se niko ne sme tretirati različito zbog toga. Polni identitet se odnosi na svačiju unutrašnju i sopstvenu percepciju pola, koja se ponekad ne poklapa sa polom datim pri rođenju, uključujući oblačenje, način govora i manire. Definicija reči „pol“ obuhvata i njen društveni vid.

Svi smo svesni da živimo u društvu punom predrasuda i diskriminacije prema svakom ko na nekin način pripada manjini, i ko je po nečemu drugačiji od drugih.

Ljudi sa seksualnom orijentacijom različitom od heteroseksualnosti su nažalost često žrtve raznih oblika fizičkog nasilja: počevši od govora mržnje, preko ograničavanja slobode izražavanja do povreda prava na obrazovanje, zaposlenje i zdravje, sve do ubistava.

Polno motivisano nasilje se vezuje za društvenu konstrukciju muškosti ili ženskosti, i može da bude veoma opasno ako se osoba razlikuje od toga što se smatra za „normalno“ ponašanje. Nasilje protiv seksualnih manjina je nažalost u porastu, u obliku silovanja, seksualnog napada i zlostavljanja, kao i prisiljenog braka.

Naš zajednički cilj treba da bude borba protiv svih vrsta diskriminacije, između ostalog i diskriminacije na osnovu seklsualne orijentacije i polnog identiteta, da bi osigurali poštovanje ljudskih prava LGBT osoba, posebno njihovog prava na život i sigurnost, da bi mogli da žive dostojanstveno. Ne smeju da budu stigmatizovani ili žrtve, ni u javnom, ni u privatnom životu. Zato trebamo razviti programe za podizanje svesti koji pomažu razumevanje LGBT osoba, pogotovo za javne zvaničnike, medije itd. Svako, bez obzira na seksualnu orijentaciju ili polni identitet, mora imati jednak pristup zapošljenju, proizvodima, uslugama, stanovanju i drugim dobrima.

Kao što sam već napomenula, stereotipi još uvek vladaju velikim segmentima našsih zajednica. Njihov uticaj uskraćuje LGBT populaciju u uživanju njihovih osnovnih prava. Treba da se desi promena u muškim kao i ženskim ulogama u društvu da bi postigli njihovu potpunu slobodu.

Jednom rečju, potrebno je iskoreniti predrasude, navike i druge običaje koji su osnovani na ideji inferiornosti ili superiornosti jednog od polova, ili na stereotipičnim ulogama muškaraca i žena.

Još uvek ima slučajeva kršenja osnovnih i ljudskih prava LGBT osoba. Treba da sarađujemo da rešimo ove probleme, uložimo snagu u poboljšanje njihovog kvaliteta života, i izgradimo odgovorno društvo u kojem se poštuju univerzalne vrednosti, ljudska prava i princip jednakih mogućnosti.

***
A szexuális irányultság valóban legbensőbb identitásunk része, és a legintimebb aspektusa magánéletünknek, éppen ezért senkit sem szabad megkülönböztetni emiatt. A nemi identitás mindenki nemének belső és egyéni megélése, amely néha nem egyezik meg a születéskor adott nemmel, beleértve a test személyes megélését és a nem más kifejezéseit, többek között a ruházatot, beszédstílust és a gesztusokat. A „nem” szó meghatározása tehát magában foglalja a társadalmi szempontot is.

Mint mindnyájan tudjuk, olyan társadalomban élünk, amely előítéleteket teremt és hátrányosan megkülönbözteti mindazokat, akik valamilyen kisebbséghez tartoznak, és akik valamiképpen különböznek másoktól.

A heteroszexualitástól különböző nemi irányultságú emberek sajnos gyakran fizikai erőszak áldozatai: kezdve a gyűlöletbeszédtől, az önkifejezés szabadságának korlátozásán keresztül az oktatáshoz, munkához vagy egészséghez való jogig, sőt, a gyilkosságig.

A nemi motiváltságú erőszak annak fejeleménye, hogy a nőiesség és a férfiasság társadalmi konstrukciók, amelyek gyakran különböznek attól, amit „normális” magatartásnak hiszünk. A szexuális kisebbségek elleni erőszak sajnos növekvőben van, nemi erőszak, szexuális zaklatás és kényszerházasságok formájában.

Közös célunk kell, hogy legyen küzdeni minden diszkrimináció ellen, többek között a szexuális irányultság és nemi identitás miatti diszkrimináció ellen, hogy biztosíthassuk LGBT polgártársaink emberi jogait, különösen az élethez és a biztonsághoz való jogot, hogy méltóságban élhessenek. Nem lehetnek megpecsételtek és áldozatok sem a nyilvános-, sem a magánéletben. Ezért figyelemfelkeltő programokat kell fejlesztenünk, amelyek segítik az LGBT népesség megértését, különösen a nyilvános szervek, a média, stb. számára. Mindenkinek, tekintet nélkül a szexuális irányultságára vagy nemi identitására, egyenlő esélyekkel kell indulnia a munkaerőpiacon, a termékekhez, szolgáltatásokhoz, lakhatáshoz és egyéb javakhoz való hozzáférésben.

Mint már említettem, a sztereotípiák még mindig társadalmunk nagy szegmensére jellemzőek. Hatásuk korlátozza az LGBT népességet alapvető jogaik gyakorlásában. A férfiak és a nők nemi szerepeinek változására van szükség társadalmukban, hogy elérjék teljes szabadságukat.

Egyszóval, nagyon fontos lenne megszabadulni az előítéletektől és szokásoktól, és mindazoktól a gyakorlatoktól, amelyek valamelyik nem kisebbrendűségén vagy felsőbbrendűségén, vagy a férfi vagy női nemi szerepek sztereotíp felfogásán alapulnak.

Még mindig létezik az LGBT polgártársaink alapvető emberi jogainak megsértése. Együtt kell működnünk, hogy megoldjuk ezeket a a problémákat, együttes erővel javíthatunk életminőségükön, és egy olyan felelős társadalmat építhetünk, ahol az általános értékeket, emberi jogokat és egyenlő esélyeket mindenki tiszteletben tartja.

***

Sexual orientation is indeed a profound part of the identity of each of us and the most intimate aspect of our private lives, thus no one should be treated differently because of it. Gender identity refers to everyone’s internal and individual experience of gender. Sometimes it may not correspond to the sex assigned at birth, including the personal sense of the body and other expressions of gender, including dress, speech and mannerisms. The definition of the word “gender” also includes the social aspect.

As we are all aware, we live in a society which is full of prejudices and discrimination towards everybody who belongs to some kind of a minority and is in some way different from the others.

People with sexual orientation which differs from heterosexuality are unfortunately often victims of different forms of physical violence: from hate crimes or hate speech, restrictions of freedom of expression, violations of rights to education, work and health, to murder.

Gender-based violence is related to the social construction of what it means to be male or female and it can be very dangerous when a person deviates from what is considered “normal” behavior. Violence against sexual minorities is unfortunately on the increase in the forms of rape, sexual violence and harassment, as well as forced marriages.

Our common goal must be to combat all kinds of discrimination and among others, discrimination on grounds of sexual orientation and gender identity to ensure respect for human rights of LGBT persons, especially their right to life and security, so that they can live in dignity. They must not be stigmatized and victimized, either in the public or the private sphere. Therefore, we should develop awareness-raising programs fostering and understanding of LGBT persons, in particular for public officials, media, etc. Everyone, despite his or her sexual orientation or gender identity must have equal access to work, goods, services, housing and other facilities.

As I have already mentioned, stereotypes are still prevalent among large segments of the whole community. Their influence restricts LGBT people’s enjoyment of their fundamental rights. A change in the role of men as well as the role of women in society is needed to achieve their full freedom.

In a word, it is necessary to eliminate prejudices and customs and all other practices which are based on the idea of inferiority or superiority of either sexes or on stereotyped roles for men and women.

There are still cases of violation of fundamental and human rights of LGBT people. We should work together in solving these problems; invest efforts in improving the quality of their lives and building a responsible society where universal values, human rights and the principle of equal opportunities are respected.
___
Title: Discrimination on the basis of sexual orientation and gender identity
Report
Committee on Legal Affairs and Human Rights
Rapporteur: Mr. Andreas GROSS, Switzerland, Socialist Group
Elvira Kovács, EPP/CD, Serbia