subotica org

Kad sam prvi put došla u Suboticu nisam verovala da će mi se toliko urezati pod kožu. Govorila sam sebi: nisam Subotičanka, nisam rođena ovde, uvek ću je moći ostaviti i otići dalje. Uvek bih se mogla vratiti u svoje mesto rođenja.

Eh, koliko sam samo u početku to i želela: da se vratim, da omirišem zelenilo mog grada, da svakodnevno na ulici srećem poznata lica, da im se obradujem, da zajedno popijemo kafu; koliko sam samo snova posvetila tom povratku – dok nisam osetila Suboticu. Dok mi se nekako, godinama živeći tu, godinama hodajući njenim ulicama , nije zavukla pod kožu, pod noktima… Svaki onaj prozor koji svakodnevno vidim s terase, svaka kapija u Radićevoj, kojom prolazim na putu do grada, pa onaj šmek žute kocke, koji sam nekako i ja osetila i zavolela. Nisam Subotičanka , ali odbolovala sam zajedno sa gradom rušenje pozorišta, jer bio je tu kad sam prvi put na Korzo kročila. Bio je tu i raširenih ruku me dočekao. Eh, koliko sam samo fotki ispred stubova njegovih napravila i prijateljima u svom gradu poslala… Sada te slike kao uspomene ostaju, da opominju, da sećaju… da govore, kako je nekad bilo… Nekad – kad sam prvi put na trgu stajala.. Kad su kraj mene samo nepoznata lica prolazila. Nigde poznanika toplu reč, prijateljsku, da uputi, pitanje obično “Kako si, šta radiš?”, bilo šta… Koliko sam samo besciljnih koraka ulicama napravila, iz ulice u ulicu, do Aleje i nazad, do Buvljaka, bilo gde… Samo lutati, samo tražiti, upoznavati…

Nisam primetila dan kad sam se osetila delom ovog grada. Čas kad sam osetila da ovde pripadam. U prolazu sve više je poznanika, prijatelja, na svakom koraku: “Kako si i šta radiš?”, pitanjima me zaustavljaju, pozorišta nema, ali niče novo… Stubovi ostaju da sećaju… Čak više ni žuta kocka u Radićevoj nije žuta, već nekako crvena… Što je najgore, stalno je u prašini, u prekopavanjima i zatrpavanjima, u blatu posle kiše… Ali, ne mogu zamisliti da drugom ulicom do grada idem… I ne mogu zamisliti da negde drugde budem…

Snove o povratku zamenila sam nekim drugima – snovima o ostanku. Pitam se, šta to čini da zavolimo neki grad, ulicu, šta nam to ne da, sad kad moramo opet otići, da korak jedan dalje napravimo?