subotica org

2008.09.13.

12:42

Đorđe je rekao da će me cimnuti oko 05:55. To je za nekoliko sati. Počeo sam da se pakujem oko deset, ali mi sada došla potreba da napišemo blog i prekinuh trpanje stvari u sportsku torbu. Već je puna, ali sam je morao dopuniti još sa pantalonama. Napolju lije kiša od pre sat vremena što ne obećava neki provod sledećih dana. Ali bitno je da se odvojim od računara na neko vreme. Hmm, da li ću? U pitanju je radni odmor, nedelju dana ili ti 168 sati, a uz put treba da šaljem izveštaje sa puta.

Da se pokušam vratiti na temu koju još nisam ni započeo.

Duže vremena nisam pisao. Mislim na periode od kada sam počeo zapisivanja nekih dešavanja ovde na net. Dosta toga mi se podešavalo ali to nije bitno za ovaj blog.

Sve je počelo kada je Nebojša Daraboš, direktor „elitte“ Palić, u želji da se upozna gastronomsko okruženje i da se načine neki novi koraci u ponudi, dao je zadatak Atili, da na sajmu u Pešti pronađe kontakt sa nekom turističkom organizacijom iz Mađarske. I Atila odabere “Aquaticum” iz Debrecina. Razmene se emailovi i dođe do susreta. A ja budem pozvan da ispratim to sa fotkama.. (pogledati u ovom izveštaju)

i desi se ..

Debrecen ili Debrecin po naški. Taj grad me osvojio pre par nedelja, da kažem Ljubav na prvi pogled, jednostavno. Pola sata po dolasku tamo moj nick name dobije dodatak Báči. Domaćin Tuba Tanje, (Tuba čarda), pri susretu, pogledavši me od glave do pete, nasmejao se i rekao: nino bači.

Od tada…, jučer, danas, pridošli gosti iz Debrecina ovde na Paliću, isključivo mi se tako obraćaju, naravno uz osmeh na licu.

A zašto mi se dopao grad, ljudi u njemu?

Dok sam šetao, šetali, pardon, (Nebojša, Žužana, Attila i Sloba) po centru nisam se mogao otrgnuti osećaja smirenosti i spokoja u ovome mestu. Popeli smo se u toranj Velike crkve i bacili pogled na glavnu ulicu koja široka, kao reka koja razdvaja dve obale, vijuga dok po njoj plove tramvaji. I naravno osetiš sličnost sa svojim gradom. Ali tek malenu, da sam nešto mlađi ni tramvaja se ne bi sećao. Naš „lepi“ centar ovde bi mogao da stane u jedan blok ovdašnjih zgrada. A tih blokova ovde ima mnogo. Gde god baciš pogled vidiš bar jednu fontanu i dva spomenika u zeleno – cvetnim oazama duž ulica. Pođeš dalje i onda si u malom parku, naravno sa fontanicom i klupama. Okreneš se i vidiš da je istorija ispisana na svakoj fasadi zgrade. Uklesani tekstovi na okačenim pločama govore o svim važnijim likovima iz prošlosti ovog grada..

E dosta sada..

01:21

Šta je uzrok da je sve to tako skladno urađeno. Nisam mogao da ocenim period u kojem je sve ovo urađeno. Ali sam imao utisak da je „neko“ ovde nadgledao stvari na taj način da se jedna ideja prenosila sa kolena na kolena „lokalnoj samoupravi“ i da se tako ostvarivala u kontunitetu.

Gde ja stanem, ti nastavi…

Pitao sam se: jedna nacija, jedna jezik, jedna dominatna vera i nešto sada savremenog, političke partije – opozicioni grad, Da li je to uzrok uspeha – razvitka ovog mesta?

Još nisam dobio odgovor. Ali uporedivši ga sa našim gradom našao sam mnogo različitosti, odnosno možda odgovor, zašto je ovako – kako je, kod nas.

Večeras na susretu u Ribljoj čardi, planiranom da se Jasmin Šečić i Nemanja Simović upoznaju sa radom lokalne samouprave Debrecina – delom vezanim za turizam, gospodin Fazekaš, direktor tog sektora je bio veoma ljubazan, jasan i predusretljiv u objašnjenju kada ga je Jasmin zamolio da ispriča kako funkcioniše to kod njih.

Short, short, version.

Sva javna preduzeća u gradu, njih dvanaest, pre nekoliko godina su se ujedinila u holding kojim upravlja direktorij od sedam ljudi. Sedam! Svi prihodi idu u jednu kasu i od tuda se prosleđuju gde treba. Posle prve godine čist prihod je bio oko 200 miliona forinti. Da bi za dve godine otišao na 2 milijarde (10 puta više). Sav novac se troši na na nove investicije koje treba da oplode ovaj novac i naravno na podizanje standarda građana. „Sedam veličanstvenih“ ljudi koji određuju pravac razvitka grada, su svi stručnjaci iz ekonomije, svi imaju svoje izvore prihode (biznis kojim su se dokazali) i za rad u direktorijumu dobijaju simboličnu naknadu da ne kažem da volontiraju. Ni jedan nije političar! I moraju da paze da se slučajno negde pare „ne odliju“ jer to bi veoma loše uticalo na građane glasače…

Tišina. Svi smo pažljivo slušali i gledali čas Fazekaša, čas Atilu koji je prevodio. Meni se činilo kao da slušam neku priču o Utopiji. A to se stvarno dešava. To IMA. Nemanja je pogledao u Jasmina. Daraboš u njih. A Atila se brzo prihvatio čaše da ovlaži grlo posle tolikog prevođenja, dok ne krene priča ponovo.

Morao sam da postavim jedno pitanje, sa nevericom sam rekao: A to ima i drugde u Mađarskoj?

Debrecin je bio prvi grad koji je to tako uradio. Sada ima već nekoliko mesta koja su došla po to iskustvo do njih da bi ih sistemom „copy paste“ primenila i u svojoj sredini.

Hvala vam. Joetvagyot kivanok: reče Jasmin sa osmehom, prekinuvši time tišinu i gosti se prihvatiše pribora da počnu jesti večeru koja je bila postavljena pre početka razgovora i ohladila se tokom ovog petnaestominutnog brifinga.

01:56

Ne čujem više kišu.

Hmm,.. da li da vadim one pantalone iz cegera?

Ne, neka ostanu.

Idem da napravim neki sendvič za put. Ovog puta idem na Jadran tengere, a onda možda opet jednom u „Alfold“ i u Hajdu&Bihar county čiji je centar Debrecen, da vidimo i čujemo šta su smislili oni veličanstveni…

02:27

Neću spavati.