subotica org

Priznajem, nisam imala nikakvu ideju kako da započnem tekst o Fondaciji Fokus i verovatno bih se i dalje snebivala da se upustim u nešto što nisam želela da ispadne ni jeftina panegirika, ni suvoparno nabrajanje Fokusovih zasluga, da se nije desilo jedno nedeljno (ne-festivalsko) veče krajem avgusta kada smo prvo otišli da u amfiteatru Otvorenog univerziteta pogledamo pajtonovsko-šijanovski tragikomičan film Andreja Boke „33. dan“, a zatim „kamernu“ reprizu Pink Floyd Tribute u pivnici Cobra. Naravno, oba projekta podržala je „i moralno i materijalno“ Fondacija za omladinsku kulturu itd…itd Fokus. I sada će zvučati kao nameštaljka, ali pre odlaska u bioskop sedeli smo u umetničkoj radionici Medijala, čija je Nojeva barka ovog leta predstavljala neprikosnovenu vizuelnu atrakciju na Paliću (projekat podržala Fondacija Fokus) i slušali poznate songove grupe Pionir 10, nedavno snimljene u čuvenom studiju M u Novom Sadu (projekat podržala Fondacija Fokus). Nije da tvrdim kako se ni jedan od pomenutih projekata ne bi ostvario da ga nije podržala (moralno i materijalno) Famozna Fondacija, ali simptomatično je da se u poslednje tri godine iza većine kvalitetnih, i po stilu i senzibilitetu vrlo urbanih kulturnih događaja krije prepoznatljivi logo ove “fabrike kulture“, kako su, pomalo samoironično, sami sebe nazvali.

Priznajem, u Subotici se lakše diše otkako se iz široke reke mejnstrim kulture izdvojio taj mali tok drugačije svesti o kulturnim potrebama prvenstveno one gradske populacije koju decenijama kao zla kob prate epiteti – alternativni, andergraund, urbani, subverzivni, gej ili narkomanski.

Termin kultura je postao bezgranično proširen tokom proteklih 30 godina, obuhvatajući danas sve oblike “simboličkog delanja”. Ova hipertrofija proizilazi iz ukidanja opozicija visoka/niska, elitistička/popularna, oficijelna/marginalna ili mejnstrim/alternativna kultura, što predstavlja dihotomije koje su bile funkcionalne u ideološki kontrolisanim decenijama sve do raspada države. Nakon iznenadnog i „ničim izazvanog“ buđenja nacionalnih sentimenata desila se jedna prividna demokratizacija kulture koja je u Subotici imala zadatak da omogući mirnu koegzistenciju razlika (religioznih, etničkih, kulturnih) i prihvatanje “ne-nasilnih”, simboličkih mehanizama koje nam “polje kulture” navodno pruža. Ukratko, “kultura” je ta koja trebala da osigura toleranciju i poštovanje različitosti dok su neposredni problemi siromaštva i nezaposlenosti, razaranje svih mreža društvene sigurnosti, sumnjiva privatizacija, kao i kontrola tajkuna nad politikom, ostali sakriveni iza ovog vela folklora ili multikulturalizma. Taj prepoznatljivi i do nepodnošljivosti ponavljani kulturni diskurs dobio je funkciju pacifikacije i neutralizacije savremenih društvenih antagonizama.

U toj neprekidno ulepšavanoj stvarnosti naše male varoši došlo je tokom poslednjih decenija do hipertrofije kulturnih dešavanja koja svojim dometima i značajem u većini slučajeva ne prevazilaze lokalne okvire, stavljajući nas u ulogu egzotičnih domorodaca sa severa države koji ionako nemaju neku ozbiljniju refleksiju na stvarnost koja ih okružuje i svodeći kulturu na jedva nešto više od puke zabave. S druge strane, zvanične kulturne ustanove sa svojim naraslim birokratijama i neprimereno velikim troškovima održavanja postadoše mastodonti nesposobni da se prilagode novonastaloj društvenoj realnosti, tehnološki zastareli i biološki ostareli zbog sve restriktivnije politike zapošljavanja u tzv. neproizvodnom sektoru. Sedativizirana sredovečnost postade opšta karakteristika subotičkih ustanova kulture. U takvoj situaciji nije neprimereno da se tvrdi, kao što tvrdi lokalna ministarka za kulturu, da je u Subotici tradicionalna kultura „najvažnija“ s obzirom da je mlađi, što bi po logici stvari trebalo da znači i drski i subverzivni svet primoran na vaninstitucionalnu aktivnost i dugu borbu za bilo kakav vid afirmacije nekog novog senzibiliteta u dosluhu sa vremenom, lišenog naslaga slavne prošlosti i narcističke zagledanosti u sopstveni pupak.

Tu tradicionalnu „ne talasaj“ filozofiju palanke uskomešala je pojava jedne Fantomske Fondacije, osmišljene od strane stranih plaćenika i mrzitelja svega Sporog, Starog i Subotičkog, da bi jednom za sva vremena uništila genius loci i napravila od Subotice urbanu džunglu lišenu mističnih identitetskih simbola kao što su đeram, perkelt ili gumno. I što je najgore, čak je i novac poreskih obveznika besramno trošen na lascivne knjige poput „Seks i provincija“, opskurne garažne i podrumske grupe koje „verovatno duvaju lepak“, trodnevne festivale na kojima se, inače pristojan mlad svet, do „sitnih sati trese uz zaglušujuću buku“, neke „belosvetske ulične svirače koje kod kuće niko ne sluša“, neafirmisane pesnike i slikare koje „samo majka može da voli“ i još na gomile nekih performansa i drugih prenemaganja besposlene omladine.

I zato, dragi, večiti dušebrižnici učinite nešto da se jednom za svagda stane na put toj Folirantskoj Fondaciji koja se usudila da nam razbije ogledalo i pokaže neko drugo lice Subotice, neke nove klince koji uvek bolnom samorefleksijom ispisuju savremenu istoriju grada.