subotica org

Zanimljiva teza Slavoja Žižeka po kojoj je multikulturalnost politički okvir stabilne cirkulacije globalnog kapitala u Subotici ne dobija svoju empirijsku potvrdu. Izuzev što smo lišeni naklonosti kapitalističkog aparata ali obasuti njegovom marketinškom mašinerijom, multikulturalnost je svedena na diskurs čiji su elementi politička korektnost i agresivna dosada, kao svesni izbor, način života, disciplina spontanosti (stihije?).

Ovde se kulturni život ne umrtvljuje u cilju pružanja podrške širenju globalnog kapitala i imanentne novoprosvetiteljske moći legitimizacije, nego, isljučivo, tišine radi. Nakon eksplozije etniciteta devedesetih godina prošlog veka, oblikovan je kulturni model segregacije (imenovan kao multikulturalizam) koji je obezbeđivao političku stabilnost, suživot pripadnika nacionalnih manjina lišenih bilo kakve upućenosti jednih na druge. Kvalitet javnog života dokazivao se prevazilaženjem nacionalizma i nacionalnih fiksacija. U međuvremenu, prihvatanje nove socijalne realnosti se ljubljenjem sopstvenih okova u vidu sholastičko izvedenih silogizama o pakleno večitom “poštovanju tradicije” elegantno transponuje u idealizam kolektivne solidarnosti koja rezultira multikulturalnim tradicionalizmom. Zajednički život je uspostavljen na bogatstvu različitosti, a ne na traženju sličnih i univerzalnih vrednosti partikularnih identiteta. Urbani identitet kao, Dirkemovim rečnikom, kompleksni skup ideja koji građani imaju jedni o drugima, biva razrmvljen, i njegovi ostaci bivaju utkani u raznolikost partikularnog — uprkos činjenici da urbano biće zahteva vrlo iznijansiran odnos prema fenomenima nacionalnog i multikulturalnog, pogotovo u procesima tranzicije u moderno tržište i demokratsko društvo. Multikulturalnost, dakle, ne bi trebalo da podrazumeva orgijanje u razlikama, što je kod nas (tužni) slučaj, nego i upućenost na ne-ja entitete.

Isključeni iz povesno najvećeg kruga razmene simbola i dobara, pa bio on i neravnopravnog reciprociteta moći, multikulturalizam deluje kao analgetičko sredstvo i izvor racionalizacije suverenosti sopstvene bede. Poluzvanična filozofija paseizma, širi, kao virus, neopravdani strah od drugačijeg, pogotovo novog, i sve to i te kako utiče na pojavu otpora prema inovacijama i produktivnom kritičkom mišljenju. Ušuškana u začaranim predelima prošlosti, Subotica izbegava susret sa sadašnjicom. Kultura kao način života je u ime multikulturalnosti svedena na narodnu običajnost, folklor i konvencije, dok je duhovnost, kao viši “napon života”, svedena na religioznost. Subotica beži od modernizacije čije tekovine nadomešta komercijalizovanim neoromantizmom, i pitanje je morala ne primetiti kontinuirano nepostojanje alternativnih modela kulture, bili oni oličeni u personalizovanom, anacionalnom, masovnom i/li potkulturnom stvaralaštvu.

Lokalna zajednica bi trebalo da oseća potrebu za stvaranjem tradicije stvaranja novih tradicija gde bi inovativnost i prihvatanje svežih misaonih predstava, a sve na slomu vlastitih mitova modernosti i ne mnogo ukusne kompromisne saglasnosti multikulturnog, postale najobičnije opšte mesto. Modernost postmodernog doba globalizacije u biti izranja iz empatičkih odnosa u kojima druge prepoznajemo u sebi i obratno, te se, prosto, modernost nekog globalnog društva, i, posebno, urbanih celina u njemu, prepoznaje po njegovoj otvorenosti za drugo. Za društvo u razvoju je bitna spremnost za promenu, a ne pedantno negovanje žali za “starim, dobrim vremenima”.

Nakon strukturalnih lomova i tranzicijskih šokova, imamo, dakle, i dalje posla sa najprostijom inercijom, lenjošću i samoopčinjenošću. Ne negujemo multikulturalizam koji bi, ublažujući identitetsku politiku, krotkim sociokulturnim ambijentom privlačio moć globalnog kapitala, nego zato da bi se održali onakvim kakvim smo, pogotovo naše predstave o nama i drugima. Zato je megaideološka potka segregativnog multikulturalizma na ovim prostorima u stvari naš nevidljivi, i time savršeni, romantični terorista koji nas pretvara u “vreće ljudskih prava” i nosače identiteta – što je, priznajmo, daleko od bogatstva koje život, valjda, nudi.