Gledam ljude oko sebe. Muškarce, žene. Svejedno. Svi su glumci. Jedni drugima glume. Ljubav. Bol. Radosti i tuge. Vernost. Ljubomoru. Zavisi…
Poštenje. Iskrenost. I to!
Zavist. Uspeh. Bogatstvo. Laž. Opet iskrenost. Kako kad…
Ko zna kakve reči govore. Reči sebe da uzdignu, ili druge da ocrne. Manje-više, druge da pohvale. To je ređe.
Kao da je ceo život gluma. Više ne znam šta je istina? Šta laž? I koliko velika? I ko je jači u toj igri? Muškarci ili žene? Ko je bolji glumac?
I dokle to ide? Gde je kraj? I kako je počelo?
S novcem?
Sve više, što ga je više!
Neko je to rekao, ne znam ko, možda sam to nekad i sama rekla pa sam sopstvenu misao zametnula, ali nema veze… Možda i ja glumim, pa ne mogu razaznati koliko sam visoko na pozornici, ni koliko su drugi, u odnosu na mene ili ja na njih, visoko na daskama ili na istim nisko.
*
Često se zapitam dokle ide ljudska pohlepa? Dokle ide to da se želi nešto što nemaš, a ima onaj do tebe i šta je sve čovek spreman učiniti da to i dobije? Kakva sve sredstva primeniti da se cilj ostvari? Koga sa puta skloniti, koga odgurnuti, pregaziti, šta zaboraviti, ne videti, šta uraditi? Šta je sve čovek spreman žrtvovati, koliko sebe i kog svog dati, za rad nekih viših ciljeva?
Preneražava me činjenica koliko sve češće danas na to nailazim. Naročito, kad tu glumu i pohlepu vidim u očima ljudi za koje sam do juče smatrala da ih poznajem.
3 responses so far ↓
1 Piubo // Dec 12, 2008 at 7:11 pm
Teško je danas ikome verovati, nekada čak ni sami sebi ne možemo da poverujemo (recimo, kako smo odreagovali u nekim situacijama ili koliko smo u pravu kada iznosimo svoje stavove ili uopšte kada mislimo da je nešto ispravno). Ko uopšte zna da li je nešto ispravno i čime to može da dokaže?
Nije bez razloga ona: život je jedna velika pozornica!
Danas smo tu, sutra nas nema – zbog toga ne treba razmišljati već živeti…danas glumim, sutra ću iskreno plakati. I na kraju – to je svakako moj život, ako ja uživam u njemu i drugi će sa mnom.
Mislim (ne kažem da sam u pravu) da su ljudi zaboravili da moraju da žrtvuju nešto da bi dobili ono što žele…u tome je i čar, zar ne?
2 sara // Dec 20, 2008 at 4:20 pm
ma alis koji ti je vrag? što si tako g o r k a ?pa imaš ti ipak štogod životnog iskustva da ti treba biti dosta toga jasno …. šta te to toliko boli pa postavljaš pitanja kao da su ti sve ladje potonule ? pa imaš divnu obitelj (bar koliko ja vidim sa strane ) imaš talenat za pisanje . imaš ljepe komunikacije sa pjesnicima i književnicima gdje si omiljena . imaš sada i kuću . omiljena si medju nama . šta ti nedostaje ? lj u b a v ??? jer samo kada smo bez nje onda smo n e z d o v o lj n i . aliska dušo nije tvoj život tako crn kako si umislila . daj gledaj vedrije daj gledaj u život sa optimizmom– vjeruj iskusnoj prijateljici sve je mnogo bolje kada su naše misli pozitive , kada i od crnoga vidimo sjaj sunca…. a to da li su ljudi iskreni , da li glume , da li su nefer blago rečeno pa to draga moja to je poznato od postanka svijet . ostaje n am samo da biramo društvo. treba znati koje mostove rušiti koje graditi a preko kojih već postojećih prolaziti kaže stara mudrost . pus tvoja druga .
3 alisa // Jan 22, 2009 at 5:19 pm
saro, bre, pa ovaj tekst uopšte nije o ljubavi… i nije moje ja u njemu, odnosi se uopšteno na sve…
jeste da uvek, ili bar često, u neke priče unosimo i bar delić nečega svoga, i ovde je tako, ali većim delom tekst se uopšte ne odnosi da mi nešto fali… žao mi je što si tako razumela…
ali gluma postoji, svuda oko nas… koliko si puta i sama bila svedok tako nečega…?
dugo sam razmišljala da li da ti odgovorim ili ne… ako ti odgovorim, mislila sam, ispašće da se pravdam u vezi nečega, a ne želim da se pravdeam zbog bilo čega… ako pak ostanem cool, i zaćutim, onda opet ne valja, jer samo želim da ti kažem da još jednom pročitaš tekst, ali ne traži mene u njemu…
You must log in to post a comment.